Kragujevac online - Sve o gradu na jednom mestu

Danas imam neodoljivu potrebu da sa vama, dragi moji malobrojni čitatelji, podelim jedno zaista neobično iskustvo. Sanjam vam ja pre neki dan kako sedim ispred televizora i čekam neku vest. Ne znam koja je to vest, ali znam da je nešto naročito važno i da treba da se desi svakog časa. I, taman kad je krenula uvodna špica, meni se izgubi kanal. Pojavi se nemo plavetnilo koje potom zameni neki drugi kanal. I to inostrani, sa nekom serijom u toku – „škekere-kerefekere, škekere-kerefekere“, razgovaraju dva čoveka na stranom jeziku.

Ovaj jedan mi poznat, rekao bih da ga znam, da je naš, al’ ne mogu da se setim ko beše. Parla zemljak, lep k’o lutka, deluje zadovoljno, pruža ruku ovom drugom, kad ovaj – prc – ne da ruku: „Unde te duci cu fundul gol in urzica!? Unde te duci cu fundul gol in urzica!?“ poručuje ovom našem. Ja ništa ne kapiram. A onda u uglu ekrana ugledam – RTV. Rumunski!!! I probudim se kao na ekskurziju da idem, i onako razgaćen posegnem za Gugl prevodiocem. Dobro sam zapamtio šta je Rumun rekao onom, za koga držah da je naše livade cvet: „Unde te duci cu fundul gol in urzica!?“ Klik, klik, klik, kuc, kuc, kuc i „evo rešenja“ – Gde si poš’o z golo dupe u koprive! „Bog te mazo, kakve ja gluposti sanjam“, procedih i vratih se u krevet.

Nešto kasnije istog tog dana, dok sam išao ka gradu, salete me jedan lik iz naselja i poče da jadikuje. Kaže, bodrio Radnički cele sezone, učio pesmice, hukao sa tribine, očekivao da će Radnički da se plasira u Evro-kup! Kroz zube prošištao još i da je Muta obećavao Evropu, rekao za Radnički da je kao Real Madridom, svašta nešto! Vidim ja - navukao se kao Italijani na Tvist. Helios mu srušio snove. Ispade hell od Heliosa. Ni S od sunca. Na svu tu njegovu kuknjavu iz mene izlete ona rečenica iz sna kao ptica iz kaveza – „Pa, bre, brate, gde si poš’o z golo dupe u koprive?“ On me pogleda blentavo. Ja njega još blentavije. Kakve veze ima golo dupe i koprive sa njegovom mukom? Kad ono, nećete mi verovati, prosvetli se ovaj moj jaran i reče: „Tačno, čoveče. Ne može gologuzan u Evropu!? Znaš kol’ko iskustva treba za Evropu i kol’ko košta to takmičenje?“ Nemam ja pojma, al’ ga podržavam u tom otrežnjenju. „Da ne košta, druga bi se pesma hukala! Pobednička, prike moj!“ rekoh mu. A on opsova novac, kao onaj Rom u Dragojevićevim „Anđelima“ kad je čuo da je Kusta obustavio snimanje u Americi. I u momentu povrati veru u svoj omiljeni klub. A ja pomislih da, možda, moj san i nije tolika glupost kako mi se isprva učinilo!?

Istog tog dana, nekoliko ulica dalje, sretoh majku jednog mog školskog druga, odlikaša, desetkaša. Kaže, pošla da nađe posao ovom njenom smotanku. Godine prođoše, a on sedi kod kuće. Krenula direktno kod Poslodavca. Ponela medalje, diplome, sertifikate, brdo fascikli. Crno na belo. A iz mene opet, potpuno neočekivano i nekontrolisano: „Gospođo, pa gde ste pošli z golo dupe u koprive!?“ Ona me pogleda u čudu. Nasta neprijatna tišina. Međutim, potpuno neočekivano, dok sam ja smišljao kako da opravdam svoj nepristojni ispad, prva progovori moja sagovornica: „ A-ha, mislim da znam šta hoćeš da mi kažeš!“ (Ništa nisam hteo da joj kažem, omaklo mi se.) „Imaš pravo, sine, pa da, baš sam se ponela naivno, takva su vremena došla...“ „Pa dabome, gospođo“, počeh ja, nazirući šta je pomislila da sam hteo da joj kažem,  „promenila se filozofija poslodavaca. Nema više „konkurasa“, rang-listi, referenci, fascikli ispod stola, na ormaru, iza leđa, preko glave. Sve po preporuci sad ide, pre-po-ruci. Pre po ruci se poznaju junaci, gospođo! „Pre po ruci nego po glavi!“ opravda moje reči gospođa i čvrsto mi steže ruku. Magična rečenica iz sna definitivno radi!
Gospođa se okrete za 540 stepeni i vrati se kući. Ja nastavih dalje. Prolazi mi kroz glavu ono - z golo dupe u koprive - i sve me nešto sramota, jest’ da sam joj pesirao, al’ opet nije u redu. Kud da mi se to omakne pred gospođom. Nije ona lik iz kraja. A onda, razmišljam nešto, možda i nije loše, „žarnula se“ i neće više da se „zgologuzava u koprive“. Ima situacija u životu, doduše, kad prosto moraš da se zgologuzaš u koprive, mislim ja tako, i tu mi se razjasni sve ono što mi se javilo u snu... „Pa daaa, lepotan, Rumun, prc, nova pravila igre, zastavice...“

Pa dobro, šta da se radi kad si, k’o što kaže onaj crtać, „samo sitna riba u ovom moru plavom“, a hteo bi da ti se vijore plave zastave sa žutim zvezdicama. Moraš da se zgologuzaš. Vijore se zastave, ti vijoriš dupetom kroz koprive i čekaš magični momenat trnjenja, momenat kada ti se otvaraju svi pristupni fondovi blagoslovenog bezosećaja.

I na kraju, u trenutku kada sam stizao na odredište, zviždućući hit Parnog valjka „Zastave“, sretoh staru poznanicu koja mi se pohvali da se baš pre neki dan vratila iz inostranstva. Otišla je vani odmah po završetku srednje škole. Kaže, vratila se definitivno. Nostalgija, ne da se to objasniti. Šta mislite, šta sam joj na to rekao? Čestitao sam joj i poželeo sreću. Nešto mi je govorilo da moja magična abrakadabra iz sna, premda odgovara temi, ne odgovara trenutku.

Piše: Marko Glišić