Što se tiče hrane u Rusiji - to je posebna priča i poseban problem.
Postoji jedan domaći diskont koji drži potpuni monopol, to je “Magnit”.
Međutim, ono što upada prvo u oči jeste to da uopšte nema slanog peciva da se kupi. Jedino je moguće da se kupi slatko pecivo. Nema tu ni pletenice, ni obične kifle, kifle sa virslom, pice, nista…. Ista se priča dobrim delom ponavlja kada se uđe u pekaru, gde torte i kolači dominiraju naspram par slanih peciva. Pitam se uvek kako se masovno ne razbole od šećerne bolesti. Jedino gde je moguće naći slano pecivo to je u malim supermarketima gde je ponuda skromna, poput malog krosana sa viršlom i nekad mala pica.
Kod suhomesnatih proizvoda tek nastaje problem, ono je jako loseg kvaliteta; tako npr. sve se svodi na neku kalbasu koja nije ni salama a ni kobasica, a od nje je svaka obicna, jeftina srpska pileća salama ukusnija. Jedino neke kalbase vrede nešto, ali koje su skupe.
Zamislite uđete u prodavnicu i treba vam, kako obično ujutru čovek ima potrebu nekim suhomesnatim proizvodom ili pecivom za doručak jer nemate vremena da spremate, a ne mozete nista da nađete.
Ono što Rusi od slanog peciva jedino imaju je neka vrsta kiselastog test, masnog sa malo sira ili mesa. Što se tiče brze hrane da ne govorim. U Rusiji nema kao u Srbiji, na svakom ćosku u prometnim ulicama kioska sa ukusnim mesom, pljeskavicama, ćevapima, raznjicima. Postoje neke trafike gde moze da se nađe neka pljeskavica, pica ili saslik (odnosno kao kod nas ražnjici), ali za to treba da se išeta dobro dok se nađe.
Nastaviće se...
