Čovek je rekao svoje.
Na to bih imala da dodam da se u svim ovim oblicima cenzure potkrada jedan način ponašanja – autocenzura. To je to podilaženje pravilima, konvencijama, normama, dobrom ukusu, moralu, savesti i odgovornosti prema sebi i drugima.
Dugo sam se cenzurisala, ćutala, trpela i, možda je jasno po ovome što pišem, konačno prestala to da radim. Pomalo me plaši da će neki moji stavovi koji naizgled deluju oprečni ostaviti nekakav loš utisak ali je to prestalo da me zanima. Prioritet mi je da ostanem verna onome što sam sada i da ostavim taj trag u vremenu.
Na ulici se takođe ne cenzurišem. Naravno da se trudim da se ponašam u okvirima pristojnosti i ljubaznosti no uvrede i bacanje kletvi i mržnje bez ikakvog razloga više ne tolerišem. Prirodno je da mi je smešno kad mi zbog toga neka neznanka kaže da sam nevaspitana a i ružna i meni tu preostane samo da joj kažem da je u pravu. To je i moj cilj prekida cenzure u življenju. Stvarna komunikacija i prestanak tog prokletog foliranja. Muka mi je više od licemerja i gutanja. Što kaže moja nova omiljena reperka: „Okej je da pljuneš ako ne možeš da progutaš...“.
Ne cenzurišem više ni reči hvale i naklonosti. Ovde kao da je sramota odati nekom priznanje. Dati nekome ljubav. Pomoći. Moram da priznam, dugo sam se stidela svoje naklonosti ka nekim ljudima i to me je takođe sputavalo.
Ne cenzurišem ni ideje koje bi me mogle dovesti u konflikt sa bliskim ljudima. Treba da znaju šta mislim iako mi je žao ako će me zbog toga odbaciti. Ja svoje ljude nosim u srcu i to da li su tu fizički ili ne nije ni bitno. Upravo tom necenzurom uspevam da komuniciram sa ljudima najrazličitijih verskih, ideoloških, političkih i drugih ubeđenja i da ostanem otvorena da primim i prihvatim njihovo necenzurisano mišljenje.
Samo odbacivanjem tog ukletog vela što obavija suštinu i smisao se može doći do istine a ona je jedna. Jedna istina i jedna ljubav. Peace out!
