Kragujevac online - Sve o gradu na jednom mestu

Glasaju Mirko, Slavko i Čubrilo. U ponudi su opcija A i opcija B. Sva trojica su otvoreno za opciju A. Završi se glasanje, stignu rezultati i, gle čuda, rezultatom 1:0 pobedila opcija B. „Kako, bre, B!?“ pitaju se uglas tri dobra druga. „Za koga si glasao?“ pita Mirko Slavka. Slavko kaže: „Ja za opciju B. Rekoh da vas malo iscimam. A što ti nisi glasao za A?“ „Iz zajebancije, šta znam, mrzelo me...“ A ti, Čubrilo?“ „Ja, brate, dopisao baba Rajku, mislio sam da ćete vas dvojica da glasate...“ I tako, iz zajebancije pobedi opcija B, a iz zajebancije ne pobedi opcija A.

Ima jedna impresionistička misao, čini mi se Dučićeva, i jedna romantičarsko-filozofska, Njegoševa, kojima bih voleo da okarakterišem aktuelnu situaciju na našoj političkoj sceni, a idu ovako: „Stvari imaju onakav izgled kakav im naša duša da“ (Dučić) i „Gleda majmun sebe u zrcalo“ (Njegoš).

Da budem iskren, ne bih se bavio ovom temom da me nije isprovocirala nekorektna sprdnja (u narodu, po raznoraznim forumima, tekstovima, komentarima) na račun rezultata nedavnih izbora i na račun postizbornih prilika, sprdnja koja dolazi od strane onih koji nisu glasali i onih koji su kreativno produkovali nevažeći listić, izrežiravši tako film kome se sad slatko smeju (v. Njegoševu izreku). A nije smešno. Realno je. Iz sprdnje se rodila sprdnja (v. Dučićevu misao). Prosto k’o pasulj. Tražili ste, gledajte. I nema frke i ničega gnusnog u tome što svako sa svakim pregovara, i što je pobedio ko je pobedio (a svi su pobedili i svi su izgubili) i na ovim i na onim izborima. Glasali smo (ili nismo glasali) da tako bude. I zašto sad terati šegu na račun sopstvene kreacije!? Hajde da se namerno sapletemo pa da se smejemo!

Mnogi su birači izbore shvatili kao sprdnju, pa su im sprdalački i prišli. I to na palanački način (uz sprdnju na čaršijski način, rad sam reći, ne ide apstinencija)! Mala izlaznost, veliki broj nevažećih listića, nebulozno dopisivanje nekih svojih kandidata (voditelja, pevača, glumaca, sportista) nisu ništa drugo do pokazatelj jedne teške neosvešćenosti i neozbiljnosti. Da je u pitanju zemlja sa bar vekovnom demokratijom, ovo što sam napisao ne bi stajalo. Jer, ipak zavisi od koga dolazi bojkot! O, itekako zavisi! Bojkot izbora od strane onog ko pamti „bolja vremena“ i bolje političare, onog kome je budućnost sigurna i čiji je čukun-deda glasao, sklon sam da vidim kao revolt i glasački manir. Ali sprdanje na izborima, u šta ubrajam i apstiniranje, u zemlji u kojoj izborni proces ima manje godina od političke karijere jednog političara koji se danas (s pravom) ubraja u mlađu gardu, pokazatelj je jedne takve lakrdije i nedoraslosti trenutku da su potpuno u pravu oni koji kažu da mi i ne zaslužujemo bolju državu. Iz sve snage zastupam stav da je za goreopisani način iskazivanja političkog stava neophodno debelo iskustvo i pedigre, a nadasve i povoljan društveno-ekonomski kontekst. Može Francuz da se sprda, može Amerikanac, Nemac, a ne može neko ko se juče ispileo iz panslavističkog jajeta u jedan bedni nacionalistički kokošinjac. Za sprdnju je, bre, potrebna kvalifikacija!

Je l’ kvalifikovan onaj kome su ovo prvi izbori da kaže da nema za koga da glasa i da su svi isti? Otkud uopšte njemu da su svi isti? Iz životnog i glasačkog iskustva? Poseduju li svi apstinenti reference da kažu da nemaju za koga da glasaju? Uostalom, ako moje reči pobijete time da su prava tu da se koriste ili ne (što stoji), hajde pedagoški (ili fenomenološki) da razmotrimo odakle potiče i kuda vodi ovaj stav. Dojmi mi se nekoliko odgovora: potiče iz intelektualnog snobizma (gordosti vazda plitke) i uobrazilje, a vodi u cinizam, apatiju, pasivnost i beznađe. Pa je l’ u redu onda reći da niko ne valja? Jer, pitam se, jesmo li podjednako isključivi i u drugim sferama društvenih odnosa? Na kraju, nema li ovakav stav dalekosežne negativne posledice koje se realizuju u podrivanju svih autoriteta - i personalnih i institucionalnih?

Dalje, da kažem koju i o stavu „svi su isti“. „Sveistizacija“ mi je u redu ako njen pobornik poveri nekome svoj glas. To bi značilo da u njemu obitava (kakva-takva) vera. Ali ako iza parole „svi su isti“ stoji nevažeći glas ili neglas, opet smo na terenu beznađa. A bolja je neosnovana nada nego osnovano beznađe! Bolja za telesnu hemiju, koja, opet, ili gura u akciju ili vuče u pasivizaciju.

Da zaključim, znam da ima mnogo onih koji su preposebni i po kojima niko ne zaslužuje glas, i onih kojima su svi isti i po kojima svi gledaju samo svoju plaćeničku zadnjicu, ali, dok prozvani ne glasaju, neko ipak pobeđuje ili gubi, a pobede i porazi (rezultati uopšte) katkad nemaju pretežujuću težinu. A kakve pobede takvi i pobednici. Izbori su jedino takmičenje kod kojeg se pobedi u zube gleda!!!

(ovaj tekst se ne bavi ljudima koji su apolitični i čiji životi ne zavise od politike, oni treba da odlože svoje glasačko pravo (dok se ne predomisle), da ne kvare procenat i da njihovo neglasanje u postizbornim analizama ne bude objašnjeno kao apstinencija)

Autor: Marko Glišić

Image by Andreas Breitling from Pixabay