Što nemaš u vuglu – imaš na Guglu!“ je možda najnesretniji vesnik tehnološkog doba.
Učih ja menadžment, i naiđem na izraz „delegiranje zadataka“ i tu videh da je to prenošenje dela obaveza i odgovornosti na drugu instancu. Već dugo mi se po glavi vrzma koliko sam ja „delegirala“ svoje sposobnosti, ideje, misli i sećanja na tu poštapalicu našeg vremena i koliko bih bila onemogućena da funkcionišem bez nje.
Svi ti stihovi, podaci iz riznice opšte kulture, nalaženje filmova prema kratkom sižeu, kako se izvorno piše Niče i slične stvari bi mi bile zamagljene u sećanju da nisam u stanju da ih kroz par ključnih reči na mom „lokejšn baru“ koji je podešen na „Gugl“ pronađem. Čini mi se da se prepuštam toj ugodnosti bez predostrožnosti i misli o tome da mog dragog pomoćnika može da ne bude i da prepuštena sama sebi shvatim da mi nije bio pomoćnik nego veći deo mentalnog kapaciteta.
Više puta sam tokom školovanja čula da ne treba pamtiti ono što možeš negde da pročitaš ali čini mi se da se tu tek krije opasna zamka. Svedok sam vremena gde ljudi zaboravljaju više nego ikada činjenično stanje nekih fenomena kojima su bili živi svedoci da bi na jedan fini, demagoški način bili ubeđeni da oni u stvari nisu to dobro shvatili i da je to stanje potpuno oprečno. Jeste ljudsko sećanje selektivno i varljivo no jedino na šta pojedinac može da se osloni u ovo doba davno zahuktale medijske manipulacije jeste upravo taj sud, i stav, i kritički pogled na svet.
No, kako biti pouzdan svedok svoga vremena sa tim svetom na monitoru kompjutera kada postoje nezamislive količine informacija koje je nemoguće sve obraditi, i stalno stižu nove, i nove. Vesti, teorije, laboratorijska istraživanja ovoga i onoga, eksperimenti koji su dokazali ovo ili ono, revolucionarna psihološka saznanja o poreklu oglašavanja tokom seksa ili muške neprivlačnosti ka hrabrim ženama i nezaobilazna crna hronika kao Džej na torti, pune naše misli, moje misli, i polako vidim da gubim kompas i da nisam sigurna da li je to bio Prvi april ili se nešto zaista dogodilo.
Da iznesem ukratko, čini mi se da gubim sebe u toj tehnologiji koju obožavam. Najtragičniji događaj u mom životu je uglavnom kada izgubim podatke prilikom pada sistema i onda sledi manično traganje po „Guglu“ za novom kolekcijom. Rastužim se kad pomislim. Zbog toga sam zahvalna što postoji ali pitanje je dokle će postojati dostupnost podataka kakva je sada, pošto iako internet postoji zavidan niz godina u našoj zemlji neka prava tamo nekih autora koji hoće ovde kao nešto da zarade nisu baš poštovana.
Čula sam da je neka ruska državna služba koja operiše sa poverljivim informacijama uvela pisaće mašine nazad posle uvođenja elektronskog sistema radi veće pouzdanosti i slično njima, ljubomorno čuvam svoje knjige i pisanija iako bi trebalo da se otarasim cele te hrpe. Moj tatica (nije mi sponzor nego mu tepam) je predano skupljao dnevna izdanja više domaćih listova. Bio bi potreban preveliki tavan ipak da se sačuva sve ono što može da se nađe kroz par klikova no kao ljudi moramo da preuzmemo odgovornost i prestanemo da delegiramo iako je saradnja plodna stvar.
*za pisanje ovog teksta „Gugl“ je upotrebljen samo jednom.
