« Ja sam majka i kćer... »
Dani, sati i minuti prolazili su svojim uobičajenim lenjim hodom koji kao da je imao za cilj da joj dopusti da obavlja lagano i sa uživanjem posao koji je toliko volela. Smatrala je da je na neki način privilegovana što može i dalje da bude vezana za svoju večnu ljubav – književnost kroz članke koje je pisala, ali i da pomaže ženama. Beowulf contains pagan themes and elements, but it contains elements related to Christianity. In fact, that was Anglo – Saxon life – combination of heroic legends of the tribes with elements of Bible. ( ... ) Grendel lives in a moorland, in fen and fastness surrounded by misty crags. The God condemned his exile because he is a relative of Cain1... ... ... Sada bih trebala da obratim pažnju na Grendelovu majku kao predstavnika Satane i još jedan jako važan element u hrišćanstvu – Potop...
Sa uživanjem nastavljala bi Jovana da piše članak i da čita do tada objavljenje kritike o « Beovulfu ». Želela je da načini jedan drugi pristup delu koji do tada niko nije uradio i bila je na dobrom putu ka tome... Malo istraživanje koje je sprovela dokazivalo je da su Anglosaksonci verovali u Boga, molili mu se, ali takođe i plašili se njegovog gneva ukoliko bi počinili neki greh, jer je imenica Bog spomenuta u tom delu najmanje osamdeset puta. Najlepši sinonimi za Boga sa kojima se ikad susrela našli su svoje mesto u tom delu: Father Almighty, the Sovran Ruler, the Mighty Maker, the Ruler – of – Men... Ali posao joj je oduzimao dosta vremena i ona se datoj temi mogla samo da posveti u toku večernjih časova. Ta organizacija pod pokroviteljstvom vlade u kojoj je Jovana radila i koja se bavila pitanjima unapređenja mera lakšeg pristupa žena da se zaposle i postanu nezavisne, da budu socijalno uključene i da se prilagode u društvu, ni na sekund ne zanemarujući pružanje pomoći izbeglim i raseljenim ženama sa prostora bivših delova nekadašnje Jugoslavije, ali i borbu protiv trgovine devojkama, bila je njen san dok je još kao novinarka – početnica osluškivala potrebe žena. Uistinu govoreći, tada je bila jako mlada, studentkinja na jednom fakultetu u unutrašnjosti, i imala je drugačije poglede na život, ljubav, porodicu, u odnosu na one koje je danas imala. Borila se da objasni ženama da ni jedna od njih ne zaslužuje udarac, da niko nema pravo da ih maltretira, da postoje kazne i za mobing iako su žene u Srbiji naučile da budu pokorne muškarcima. Ljubav, nervoza i stres takve stvari ne opravdavaju. Radovala se kada bi videla da se staro dostojanstvo ponovo budi u njima, da je bar mrvicu doprinela da se osećaju bolje. Tražila je posao ženama koje su bile diskrimisane zbog pripadanosti nekoj etničkoj zajednici ili pak, što su poslodavci smatrali da su ih godine pregazile a starosna penzija je bila daleko... Platom je bila više nego zadovoljna, a seminare koje je pohađala u drugim zemljama omogućili su joj da upozna svet i zaboravi na bolni razvod. Da, na razvod, ali ne i na uzrok koji je doveo do razvoda... Kuda god da je putovala taj osećaj praznine ju je pratio. Dok je u Veneciji uživala u pesmama gondolijera uvek bi se trgla ako bi čula zvonak dečiji smeh... Žalila bi što nema kćerku kojoj bi kupila masku optočenu Svarovski kristalima ili lepezu ukrašenu Burano čipkom... Stajala bi satima ispred Duždeve palate... Most uzdaha... Tuda su prolazili zatvorenici kad su ih vodili na gublište... Jedini trenutak pred smrt kad ugledaše spoljašnji svet... Njeno gubilište beše razvod jer beše nerotkinja... Jalovica... « Neću da mi jalovica više šeta po dvorištu », čula je Jovana jednom prilikom kako Aleksandru govori njegova majka... Njen Most uzdaha beše Aleksandrov potpis na papiru... Ako bi šetala La Ramblom po Barseloni blago bi se nasmešila kad bi videla neku trudnicu. Sedela bi u lučkom delu Barselone i gledala kako brodovi mirno uplovljavaju u luku... Most bi se otvorio i pustio novog člana... Njen most odavno stoji otvoren... Brodovi nikad nisu išli u tom pravcu... Našli su drugu luku... lepšu, raskošniju... sa mostom koji nije tako davno izgrađen kao što beše njen... Ta opsesija « nerotkinje » svuda ju je pratila, i na festivalu u Kanu, i dok je ležala na obali Nice, šetala Engleskim šetalištem, molila se za zdravlje svoje porodice u prelepoj ruskoj crkvi, i u Beču, Pragu, i u gradu u kom je živela, svako jutro kad se probudi i svako veče kad krene na počinak. Ali nije želela da drugi vide koliko pati zbog toga...
Dok je predavala predlog za prekvalifikaciju zanimanja nekih žena osetila je blagi umor. Pomisli kako je pravi trenutak da sedne u obližnju kafanicu i popije tursku kafu. « Pod 'ladom » beše njeno omiljeno mesto za izlazak. Vlasnik, Jovanin prijatelj iz studentskih dana, beše uredio kafanu u etno stilu istovremeno koristeći prostor poput police na zidu gde će stavljati svoje lovačke trofeje. Bordo stolnjaci na svega nekoliko stolova uklapali su se sa šankom izrađenim od drveta bukve, a preparirane glave jelena behu okačene po zidovima... Jedna preparatorska radionica beše poznata u Srbiji, i Jovana, kao žena koja je volela da sazna o svakoj temi ponešto, rado je slušala prijatelja dok joj je objašnjavao kako se obavlja proces prepariranja životinja. Kako bi se izlazilo u susret željama kupaca ovih predmeta, preparirane životinje su mogle da se naruče i u svojoj dinamičkoj, ali i statičnoj formi. I zaista Jovani je bilo zanimljivo da čuje kako je čovek u stanju da se poigra sa prirodom i životinjama na način na koji oni nikad ne bi mogli sa njim... Jedan zid je bio prekriven uramljenim fotografijama iz lova dok se vlasnik kafanice bavio ovim sportom: on i lovci na proplanku prave jutarnju pauzu za doručak dok su lovače puške pored njih spremne svakog časa da pruže nastavak zabave, upucani fazan u vilici bretona, nemac u vodi se bori kroz šipražje da dođe do svog plena – ptice koja je prethodno nenadano prekinuta u svom letu... U jednom ćošku stari jaram u koji su mnogi volovi bili upregnuti... Lutka obučena u narodnu nošnju iz šumadijskog kraja... Ispred kafane – prava oaza koja donosi smiraj svakoj duši koja sedi pod hladom hrasta u letnjim danima i sluša žubor potoka - fontane... Jovana pronađe slobodan sto i poruči topli napitak. Sada, u svojoj četrdeset i prvoj godini, kad pogleda stazu svog dosadašnjeg života, shvata da su joj se najbitnije stvari nekako događale po kafanama, menzama, kafeteriji fakulteta dok se preslišavala pred ispite. Uostalom i Aleksandra je upoznala pre sedamnaest godina u restoranu kada je primila prvu platu. Nakon nekoliko trenutaka pažnju joj privuče poznati lik muškaraca od pedesetak godina koji je sedeo sa nekom mladom osobom držeći je za ruku. I on je prepoznao nju. Bio je to lekar koga je pre nekoliko godina upoznala na seminaru koji je organizovala njena organizacija povodom prevencije raka dojke. Prišao joj je i upitao da li bi im se pridružila. Rado je prihvatila.
Nastaviće se...
Autor romana: Mirjana Vujević
Svi komentari koji sadrže vređanje, nepristojan govor, rasnu i nacionalnu mržnju kao i netoleranciju svake vrste neće biti objavljeni. Na ovom portalu govor mržnje je strogo zabranjen. Ime i e-mail adresa su obavezni za sve neregistrovane korisnike sajta.
Zadržavamo pravo izbora komentara koji će biti objavljeni.