Kragujevac online - Sve o gradu na jednom mestu

Meteoropate su savršeno osećale ( prilog « savršeno » se gotovo graničio sa apsolutnom dozom nepogrešivosti ) kako vremenske promene koje se događaju u Srbiji utiču na njihovo zdravlje i raspoloženje, nadajući se da sutrašnji dan neće doneti sa sobom istu glavobolju, depresiju ili pospanost. Čak i oni kojima vremenske prilike ne bi prouzrokovale zdravstvene i psihičke tegobe ponekad bi zaplakali zajedno sa nebom... možda za onim vremenom kad je plata bila hiljadu i šesto maraka... za vremenom inflacije, sigurno ne... doduše tada su se plate merile bilionima... i svi behu bar na tren lažni bilioneri... Nekada bi te iste meteoropate obasjala duga lepotom svojih boja u vidu podignutog kredita za stan dok gledaju vesti u iščekivanju da čuju dobro poznate kolokacije « kamatna stopa », « rast kamata », « dok je u zemljama Evrope prosečna plata... od koje građanin srednjeg staleža otplaćuje stan na... a u Srbiji na dvadeset godina... », i kroz grudi bi im se prolilo snažan bol prouzrokovan usled nedostatka kiseonika. A onda bi se čulo kako na ulici, pijaci, u svakoj kući u koju se svrati, ljudi se još uvek nadaju da će dobiti neke deonice od kojih će moći da promene jedino krov na kući... Nekako svi strepe od kiše i snega... Ide zima... Kako preživeti još jedno godišnje doba sa krovom kojeg nisu stigli ni da « pretresu »... No, godine prođu i svi shvate da u  Srbiji postoje tri staleža ljudi – prvi stalež koji zida velelepne građevine i sa lakoćom kupuje novi crep i oluke, drugi koji pazari polovan crep koga « postavljaju » stari dužnici vraćajući za nekadašnju uslugu koju su im ovi učinili, i treći sloj koji čeka pogodnu priliku kada će neki rođak ili komšija menjati građu « koja i nije baš za bacanje » a njima će dobrodoći da « potkrpe » krov dok ne budu imali dovoljno sredstava...

Ona je te probleme davno ostavila za sobom kao teret za koji se godinama borila da zbaci sa leđa. Hrskavica između nekih pršljenova beše još u mladosti oštećena pod opterećenjem naslaga briga. Ali, i u svojoj radosti treba se setiti patnje drugih ljudi, govorila je. Iza ćoška vreba tuga koja čeka prvi problem. Ne, ne dira ona srećne... Tuga voli nesrećne... Nulla calamitas sola...  Jer, takav je život. Uvek moraš da trguješ sa đavolom. Kad tad dođe i kaže ti: « Jedan problem moraš da trampiš za drugi. Biraj koji ćeš. » A ti se po ko zna koji put toga dana, sedmice ili meseca, pomoliš Bogu u nadi da će se On, Svevišnji, obračunati sa Vickastim i da je ono što ostane samo – usud... Ono što je i trebalo da bude...

Pre nekoliko godina kada su se odigrale promene na političkoj sceni Srbije objavila je jednu priču verujući da mladi ljudi više neće odlaziti iz zemlje. Da će konačno znati da se trud koji su godinama ulagali u sebe isplati... ili bolje rečeno – može da unovči... Danas se, nažalost, uspeh više ne meri stečenim zvanjem, već bankovnim računom... Ostali su u ovoj Srbiji tek poneki intelektualci i idealisti kao i ona koji se jedino u svojim krugovima osećaju prijatno... Svima su dobro poznata ta stecišta učene svesti njene zemlje. Male kafane, o čije zidove se obrušavaju zvuci starogradske muzike, i u kojima se okupljaju književnici, umetnici, pošteni lekari i advokati, ili ljudi srednjeg obrazovanja koji su željni prijatnog razgovora a da novac nije jedina tema... Takva mesta za večernje izlaske ili popodnevno ispijanje kafe uz ratluk već godinama nestaju, počevši od trenutka kada se poslednji Turčin odrekao svog pašaluka i napustio tle na kom je sa svojim precima vladao pet stotina godina, pa sve do doba kada je iz Srbije prognan kralj, a domaće vino i prepečenica prestaše da budu služeni u kafanicama, da bi kulminaciju svog nepostojanja ostvarili u vremenu nekog novog doba kada su kafanski stolovi zamenjeni stočićima od stakla u urbanim kafićima gde se isključivo sluša muzika obrađenih turskih, bugarskih i grčkih pesama... Ostala je šačica onih u kojima lepa reč neke pesme praćene zvucima violine može da probudi setni pogled davnog vremena ili trenutka nade i iščekivanja koji tek predstoji... « Znam da nema više mosta do minulog carstva sena, al' još osta boca dosta u podrumu uspomena... », « Hej, majstore s violinom, dođi da te častim vinom... Za sve žene koje ljubih samo jednu pesmu molim... » Nema više vragolastih naziva bircuoza kao u doba nekadašnje Kraljevine Srbije koji su znali da šokiraju i kraljicu Dragu Obrenović po čijem je zahtevu kafanica « Kod pocepanih gaća » morala da dobije drugi naziv... Bila su to lepa vremena iako je mnogo novinara i boema potonulo u « Bermudskom trouglu » glavnog grada njene zemlje... Zaboravljene su kafane u kojima je obavljen prvi telefonski razgovor davne 1883. godine, u kojima su donošene značajne odluke između dva svetska rata i koje su imale istorijski značaj za stanovnike Srbije... Pamte ih samo stari akademici i boemi... Nastade nova era, novi trendovi i obrasci ponašanja koji učiniše da se želi ono što i drugi imaju, a gubi ponešto što svako kao jedinka nosi u sebi, jer kome je stalo do toga... « Study the past if you would divine the future »  rekao bi Konfučije, ali u Srbiji za neke stvari i događaje ne treba se vraćati u prošlost, očigledno je kuda vode novoizgrađeni putevi...

Ah, ne može da greši dušu... Njeni kodovi ponašanja su godinama ispisivani na isti način, posebno kada je posao u pitanju. Ona je imala sreću da izabere profesiju koja je zaista lepo plaćena... Ali ne prati svakog sreća kada odlučuje koji je izbor zanimanja najisplativiji... Tržište rada je potrošna roba... Nekad vapi za jednim zanimanjem, a kad se zatvori krug čeka se na odlazak u penziju onih koji će taj krug ponovo otvoriti... I ona se na tren seti te pričice...

Vrućina je bila nesnosna - dan kada se u duši čoveka skupe sva zgarišta iščekivanja. Opijeni omorinom ljudi su bili skriveni iza teško navučenih zavesa. Da li su se krili od jarkog sunca ili od svakodnevice... nije znala... uostalom, i ona je do juče tako živela... Verovala je u besmislice, čekala da dođe bolje sutra i hladnije vreme. Ni na trenutak se nije zapitala da li može da učini nešto da joj bude bolje. Ne, stanite, bilo je trenutaka kada bi i ona iza zavesa gledala u neku mladost koja hrabro korača ulicom po takvom vremenu. Probudio bi se i u njoj osećaj da je vreme da prošeta, ali... uvek bi to odložila. Gledala je u nebo i čekala da zahladni... da otopli... da padne kiša... da stane kiša... da neko razgrne sneg... da neko razbije led da se ne oklizne... a godine su lagano prolazile. Tek toliko da joj u prolazu kažu « Hej... još stojiš i čekaš... ». A ona bi padala u neke svoje ćutnje i razmišljala o nekadašnjim mladostima vetrovitog Balkana. Bolje rečeno, onog Balkana kada je mladost imala svoju smisao. Kakva je to mladost bila... Eh, da je njoj tako nešto... Odmah bi istrčala na ulicu... A ne ovakva sparina. Ni vetrić da pirne. Koliko se samo naslušala priča o vetrovima mladosti iz onog doba. Ti vetrovi su znali da čupaju stabla iz korena i da ih svom silinom odbace na neku livadu kako bi zasadili bolja. Znali su i da skidaju krovove sa kuća bespravnika, da svojim zvukom probude smisao u besmislu filozofa. A njena mladost? Čim se oseti vetrić, ljudi kažu mora da će neko nevreme... Nekad joj se činilo da tek taj vetar davi... steže... Nemojte joj zameriti, nije ona imala ni dvadeset godina kad je tako razmišljala. Bila je isuviše mlada i nedovoljno hrabra da upita sa balkona: « Ima li ovde još neko mlad? ».

Možda nikada ne bi spoznala energiju mladosti u sebi da nije srela tu staricu. Mladost i starost na jednom mestu. Starica se blago nasmešila. Slušala je mnoge priče o njoj. Iako je imala skoro osamdeset godina, nosila je u sebi život tako lagano kao da ga je osetila pre tridesetak godina.

« Znaš dete moje, život nosi sa sobom i uspone i padove. I nedaće i lepe trenutke. Ideš polako, nekad pomalo potrčiš, nekad odmoriš, ali kotrljaš. I kad bi htela da stanem malo da se odmorim, On ne da. Eto, svi me pitaju kako mi uspeva da radim i uživam u životu sa takvim elanom. E,  ja kažem, da iskoristim ovo još malo vremena, i ovaj gore setiće se i mene da pozove... »

Vređala je njenu starost zemlja u kojoj se mladost ne čuje, ali... nije želela da priča o tome.

Nakon tog susreta prošle su dve godine. Na staricu je zaboravila. Rešila je da preuzme stvari u svoje ruke i po najvećim vrućinama i najkišnijim danima tražila je vetrove mladosti svoje zemlje. Jake, snažne, praćene grmljavinom i gradom koje samo mladost obnovljene zemlje nosi. Znala je da je to jedini put koji vodi ka uspehu. To je bila njena Srbija za koju se borila. Srbija koja stipendira najhrabrije koji su pronašli svoje bure, Srbija u kojoj je čeka posao kad diplomira, Srbija u kojoj se poštuje i ceni rad onih koji su bez pogovora šetali ulicama po najjačem suncu. Da, to je ono što je tražila... Istrčala je na ulicu i glasno povikala: « Hej, ima li ovde još neko mlad??? » Dva momka su se nasmejala i klimnula glavom. Izgledali su kao i ona - mladost koja je konačno našla svoje vreme u svojoj zemlji. Uzdahnula je sa olakšanjem.

Ulazeći u zgradu slučajno je bacila pogled ka ulici. Ugledala je staricu. Izgledala je jako oronulo. Kada joj je prišla i zapitala šta se sa njom dogodilo, starica joj je odgovorila:

« Kad mladost nađe svoj put, tada se vidi koliko je duboka nečija starost... »U tu priču ona i dan danas veruje... Možda ne onom silinom i sa istim ubeđenjem kao što je nekad verovala, pak, ne bi se borila tolike godine da priča ne nosi poseban smisao u njenom životu... Volela je ona i Kraljevinu Srbiju za koju se njeni preci boriše... Samo su joj diktatura, sankcije i hiperinflacija iz tamo onog davnog perioda parale mozak govoreći da se to ne sme ponoviti... Ovako, nekako će se svi snaći...

Jedne večeri, koja je pripadala onima kada se uz čašu vina uživa u diskusijama sa dobrim sagovornicima, povela je razgovor sa poznanicom o kraljevskoj porodici Srbije. Njihovi razgovori često su se svodili na teme o tome kakva je vođena politika u Srbiji za vreme vladavine nekog kralja, rehabilitacija i vraćanje oduzete imovine, odnos mladih ljudi prema tradiciji svoje zemlje, tako da je i ovaj razgovor bio samo jedan u nizu mnogih...

- Znate, meni je jako žao što omladina ne obraća pažnju na tradiciju i stare tekovine naše zemlje... Sada da upitate bilo koga od njih kakav je njihov stav po pitanju uvođenja monarhije u Srbiju, dali bi Vam neki neodređen odgovor povedeni ili rečima nekog političara ili nekog iz svog najbližeg okruženja, ali svoj jasan stav nemaju... Iskreno mislim da zapravo i ne znaju o čemu je reč... Često se pitam zašto je to tako...

-   Zaista ne znate zašto je tako?, blago ju je upitala.

-   Ne...

-  Monarhiju čuvaju intelektualci i bogati seljaci... Ona i traje godinama zahvaljujući akademskim građanima jedne zemlje...  A, u Srbiji je takvih osoba jako malo... Kada bude postojao sloj ljudi u kojima stepen svesti o onome o čemu trenutno govorimo bude na visokom nivou, kada bude procenat fakultetskih obrazovanih ljudi veći od sadašnjih šest posto, tada će mladi ljudi znati i šta je tradicija, i kakva je bila Kraljevina Srbija i da li su za uvođenje monarhije... O svemu tome u današnje vreme besmisleno je govoriti...

- Slažem se sa Vama da monarhiju čuvaju intelektualci, ali mi nije jasno kako su bogati seljaci za monarhiju?

- Oh, gazdinski sinovi su uvek za monarhiju... Od pamtiveka se zna za koga su gazde velikih imanja, a za koga je sirotinja... Zapamtite ovo što Vam govorim: dobar domaćin u kući jednak je kralju u državi... Nadam se da Vam je sada jasnije zašto sam rekla da su bogati seljaci uvek bili i ostali za monarhiju...

Ona se na tren zamisli nad njenim rečima koje ostadoše da trepere u vazduhu kao roj mušarica nad grozdom kog je buđ načela i iskreno se ponada da će tema o kojoj besmisleno govoriše biti jednog dana smisaono stanje njene zemlje...

Jer ja sam prva i poslednja...

Sa gradskog groblja, na koje je gledao njen prozor od dnevne sobe, čulo se ponovo opelo. Dok se, pre sedam godina, nije preselila u tu zgradu Jovana nikad nije razmišljala o smrti. Samo se dva puta u životu obrecnula na nju: na časovima književnosti u srednjoj školi dok je čitala « Derviš i smrt » i « Vreme smrti » i jednom prilikom kada joj je život bio u opasnosti. Začudo, još uvek je pamtila taj odlomak iz « Derviša » : « Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za što znamo da će nas stići. Izuzetka nema, ni iznenađenja, svi putevi vode do nje, sve što činimo to je priprema za nju, priprema čim zakmečimo udarivši čelom o pod, uvek joj bliže, nikad dalje. Pa ako je jekin, zašto se čudimo kad dođe. Ako je ovaj život kratak prolazak što traje samo čas, ili dan, zašto se borimo da ga produžimo još dan ili čas. » Sem te usputne stanice posvećene toj zanavek strahom obavijenoj temi, za Jovanu život je bio trenutak vremena koji treba da udahne punim plućima. I ona je volela tako da živi. Ni sada se ne bi osvrnula na taj delić poslednjeg oproštaja da kiša nije tako snažno dobovala o okna njenog života. Zar se mrtvi sahranjuju i po najvećem pljusku, pomisli u sebi. Uvek je verovala da oni putuju na drugi svet samo po suvom vremenu. Ali izgleda da Bog ne čeka uvek najbolje uslove kada treba nekog da pozove sebi. Kiša, sunce, ili sneg ne utiču više ni na čije obavljanje dužnosti. Svako radi svoj posao. Imala je ponekad običaj da stoji kraj prozora dok ukopnici kopaju raku pitajući se koliko država plaća te ljude. Oznojeni, držali su ašove u nečijem napola - pripremljenom grobu i izbacivali zemlju koja će kasnije prekriti telo nekog usputnog prolaznika koji se zadržao na Božijem tlu tek za jedan život. Za nju oni su bili dostojni čuvari podzemnog sveta i ona im se na neki način divila. Da li ponekad pomisle na tu raku što su iskopali? Da li zaplaču dok je kopaju znajući da će toga dana u nju biti spuštena neka mlada nerotkinja, nečiji sin ili kćerka koga je Bog uzeo pre vremena ne dozvolivši im da ugledaju svetlost narednog dana, stara baka koju su svi zaboravili i za čijim kovčegom idu samo dve glave obavijene crnom tankom tkaninom? Da li se zapitaju kakav je strašan greh starica počinila kada joj niko na sahranu nije došao? Da li je to greh koji ju je pratio još od mladosti? Ili je godinama ćutala i patila otplaćujući greh svog nekog najbližeg ne želeći da grudva srama padne na njegova pleća? Kako je ukopnicima kad uveče krenu na počinak? Dobara li im u glavi prvi tupi udarac zemlje bačene na sanduk? Poseti li ih u snu duša nekog jadnika? Ah, kako je smrt teška... Jovana je jedanput razgovarala sa okružnim tužiocem koji je prisustvovao otkopavanju leša godinu dana nakon smrti pokojnika kako bi se utvrdio uzrok prekida njegovog života. Kaže da je smrad mrtvog tela, ostajalog u grobu tri stotine šezdeset i pet dana, nezamisliv... Slušajući tu priču neprestano je razmišljala koji se osećaj rodi u čoveku u trenutku kad poželi da bude patolog... Iako nose zaštitna odela, kao i prilikom tog veštačenja, koža upije teško podnošljiv miris trulog tela. Nije neretka pojava da nakon toga ukućani patologa ne mogu da borave u istoj prostoriji sa njim upravo zbog tog mirisa kojeg se koža oslobađa... Ni Jovana ni tužilac nisu bili dobri poznavaoci medicine da bi mogli da objasne zašto koža živog čoveka vapi za mirisom truleži onog koji je odživeo svoje... Ali svi jednog dana postanemo samo pepeo... Zašto onda ne koristimo život na najlepši mogući način, već dopuštamo da godine prolaze mimo nas? Koliko nas je shvatilo pouku filma « Lista želja » kada Morgan Frimen kaže: « Teško je shvatiti nečiji život. Neko će reći da se on meri po osobama koje su ostavljene. Neki veruju da se meri verom. Neki kažu ljubavlju. Ostali kažu da život nema nikakvog smisla. Ja verujem da se meri ljudima koji sebe mere po vama. (...) Edvard Kol je živeo više tokom svojih poslednjih dana nego većina tokom celog života...» Trgnu li nas iz dokolice dana te reči? Da... Samo dok traje film... Dan ili dva nakon odgledane projekcije govorimo sebi kako ćemo od « tog i tog » datuma neke stvari da promenimo samo još da završimo « ovo »... i « ono » ... pa dođe neko novo « ovo »... Čim položim ispit prestaću da se nerviram... Kad prođe haos na poslu otići ću kod lekara na rutinski pregled... Još do ponedeljka ću da jedem šta želim, a onda ću da počnem dijetu... Iako je loš prema meni ne treba Novu godinu da dočekam bez dečka, raskinuću sa njim krajem januara... Ah, kad odem u penziju tada ću da se odmorim i putujem po svetu... Tužna je činjenica što ne shvatamo da su najbolji filmovi doživeli uspeh upravo jer su dosegnuli srž ljudske duše... Uostalom, o čemu ona to razmišlja...
Još jednom je pogledala spisak obaveza koje su joj preostale da obavi toga dana, a zatim pročita uvodni deo članka na temu « Pagan Versus Christian Elements in Beowulf »  koji je pripremala za jedan strani književni list. The date of writing of Beowulf, an Anglo – Saxon epic poem and the greatest work of Old English literature, is unknown but the earliest surviving manuscript dates from the tenth century. The manuscript was written in West Saxon dialect by an Anglican poet who lived in the eight century ... ... ... U redu je, mogu da počnem ovako, kad budem završila članak pogledaću još jednom da nema neka greška prilikom kucanja... Koliko joj je samo puta zasmetalo što ju je život naučio da ne može ni na koga da se osloni i da je najbolje da sve radi sama. I ako pogreši njena je krivica. Perfekcionista, mrmljale bi kolege iza njenih leđa. Ona bi im se ljubazno nasmešila i odgovorila da nije mali broj onih koji su nastradali zbog sitnice. Samo zavisi od karaktera čoveka kako gleda na sitne stvari. Njen život je bio sačinjen od sitnih radosti, pa ne bi želela i drugima da ih uskrati. I zaista je bilo tako. Volela je da obraduje prijatelje, roditelje i sestre nekim znakom pažnje. Sa svakog putovanja sa kog bi se vratila donosila bi im po neki poklon. Uživala je da gleda njihova ozarena lica dok ih otvaraju i kažu:

« Gde se seti da mi baš to treba u tom silnom poslu i obavezama... » Iako je prizvuk besmisla obeležio njene postupke u vremenu kada niko ne razmišlja o drugima koliko o sebi, ona je se njih uvek sećala. Već je zašla u godine kada svaka lepa reč nosi neku simboliku sreće znanu samo onima koji su je godinama očekivali, a oglašavanje zvona na telefonskom aparatu predstavlja znak da je još uvek nekom potrebna i da je se seća. Da je nosi u kutku svog srca, ma koliko taj kutak bio beznačajan i mali. Za nju melodija zvrrrrrrr je bila nada da još uvek može da preživi. Da sluša tuđe probleme, a nikada ne zavapi o svom... Da, sitnice su bile njen život i prvi smisao u običnom moru besmisla koji ju je okruživao. Četrdeset i prva godina je gazila polako ne osvrćući se na protekle godine, jer svaka godina za koju je čovek stariji bezobzirnija je za onoliko koliko se njoj prohte. Svojom brojkom ona sa sobom donosi nove prohteve, očekivanja i strahovanja kao obeležje poriva na duši koje je izabralo tu godinu za onu u kojoj će prikazati svoje nagone u najvećem sjaju. Nagone, želje ili težnje? Da li je materinski instinkt nesvesni nagon ili samo želja? Gde pripada trenutak kada osoba shvati da je više nije briga šta ko misli o njoj i kada počne da se ponaša i da razmišlja na način za koji godinama nije imala hrabrost? Kada baš u toj godini počne da ispoljava sve ono za čim je žudela? Pametno je pisao Selimović: « Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Tada se u svakome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stečenom sigurnošću u nemoći što dolazi. » Njena sigurnost u sebe i svoje postupke najbolje se uočavala kada bi kročila na tlo svog radnog mesta. Nemiri su još uvek talasali u njoj tek ponekad izbivši na površinu u vidu lavine tuge za neostvarenim koja ju je godinama ispunjavala. A navika? Samo loše obrazloženje za one koji su nesrećni... Zaista šta je to navika, volela je Jovana da razmišlja na tu temu. Da li je navika što se svako jutro budimo u određeno vreme čak iako je neradni dan i imamo pred sobom svu lenjost sveta da se baškarimo po krevetu? Čega nas je to strah? Da će nas neko zateći u podne obučene u spavaćicu i pomisliti - vidi kako im je lak život... Ili je to pak, odlazak u kupovinu svako jutro kod iste žene na pijaci jer samo ona za nas ostavlja neki poseban sir, paprike, peršun koje ne bismo ni u kom slučaju našli kod druge seljanke? Da li pijemo kafu u pet popodne svakog dana sa istim komšijama zato što ih smatramo za iskrene prijatelje, da bismo održali komšijske odnose ili eto, i to je po navici... Sigurno su i mudriji pre mene razmišljali na tu temu... navika... Vujaklija... ništa... Rečnik matice srpske... aha... navika... imenica ženskog roda... izraz moć navike... to mi treba... « ono što se čini mehanički, bez učešća, sudelovanja volje »... Da, u pravu je bio Antoni de Melo kada je pisao da čovek može da kontroliše samo one stvari kojih je svestan, nažalost, one stvari kojih nije svestan kontrolišu njega... Veliki mudrac van svog vremena... Možda tajna njegove mudrosti leži u otkriću svog « ja »... Ipak, živimo u vremenu kada problemi haraju dušom i telom, i snagom volje i hrabrosti borimo se za svaki pedalj trenutka da nam jednog dana bude bolje, tako da kada dođe do pitanja s kim pijemo kafu, na koji način uživamo u kadi punoj tople vode, šta najviše volimo da jedemo ili pijemo, volja više ne sudeluje. Ko nas onda vodi ka tom putu mehanizma? Ko nas sputava u našoj volji? Život? Strah od promena? « Ja » koje samo nekolicina otkrije u svom životu? Koraci koji će nas odvesti jednog dana u besmisao svakodnevice iz koje više nećemo želeti da se probudimo? Ima li smisla boriti se protiv pitanja u kojima odzvanja samo zvuk vetra koga i vetrenjače zaobilaze...

Jovana se ogleda još jednom u ogledalu i uveri se da izgleda besprekorno kao i uvek. Komplet crne boje izrađen od najfinijeg štofa, bela košulja i crna ženska kravata odavali su utisak poslovne žene koja ne pristaje na kompromise. Jasno je stavljala sagovorniku do znanja da će sa njom borba biti duga i naporna i da je traćenje vremena pokušavati da se uradi nešto što je nasuprot njenom planu. I mnogi njeni « protivnici » bi na samom početku poklekli pred njenim samopouzdanjem i posvećenosti trenutnoj problematici. Uvek je igrala na svom terenu gde je pobeda sigurna, a neuspeh greška iz mladih dana koja se lako prašta. Volela je taj ledeni pogled koji se oslikavao u njenim očima – stvoren je nakon niza godina borbe da ostvari svoje ciljeve i želje da ostane poštena, dostojna prezimena roditelja i njihovog odricanja. Istim bezglasovnim načinom izražavanja taj pogled je govorio da već sedam godina živi sama po davno rečenoj izreci koju je Mišel de Montenj spomenuo u svojim « Ogledima » : « in solis sis tibi turba locis ».  Da, tako je živela... Ne pokazuj drugima kolika je tvoja samoća kada se osećaj osame javi u tebi... Nikad se ne javljaj nakon prvog zvona kada telefon dopusti da njegov zvuk odjekne prostorijom jer tada će sagovornik znati ili da si željna da sa nekim podeliš svoj jad ili da ti je jako dosadno... da ti je potrebno da melodija nečijeg glasa miluje tvoje uho besramno ga zavodeći i dopuštajući da se prilagodi obliku hladne slušalice napravljene od kineske plastike najlošijeg kvaliteta... Čak iako si se u tom trenutku sasvim slučajno zatekla pored telefonskog aparata, neće ti poverovati da govoriš istinu... Reći će: « Zašto si tako brzo podigla slušalicu? » Ako dopustiš da telefon zvoni više od tri puta taj isti sagovornik biće uvređen i začuđeno ćete upitati: « Pa gde si ti?! Što se ne javljaš?! » Pomiri se već jednom sa tim... Učini dan takvim da uživaš u svojoj samoći: pročitaj na hiljade časopisa, vidi se sa prijateljima, partnerom koji ti služi samo za dobar seks, obiđi roditelje i nikad ne uzdahni kada te zatekne pustoš u domu u kom živiš... Ta pustoš je samo subjektivno osećanje nastalo kao posledica nečega što si potisnula u sebi... Ne brini se, samo kamen ne isplivava na površinu... Nikad ne dopusti sebi da budeš onaj oblutak koji pravi tri skoka na mirnoj površini vode da bi na kraju potonuo... To je dečija igra koju otac uči svoju decu... Sad si odrasla žena... Moraš da otkriješ tajnu kako da taj oblutak ostane zauvek na površini vode... Posveti se poslu i radovima u kojima toliko uživaš dok ih stvaraš... Da li se zaista tako treba ponašati kad je čovek sam?, odjekivala bi Jovanina duša uvek istim pitanjem na kraju putešestvija kojima su njene misli hodile. No, znala je da i oni koji je nisu voleli, jer su smatrali da je samo led krasi, cenili su je jer se uvek držala svojih principa. Ponekad je zbog toga plaćala visoku cenu. Cenu koja je sa sobom nosila prizvuk pobede, jer nije pogazila svoje stavove, ali i prizvuk poraza, jer pobeda nije pobeda ako žena u zrelim godinama nema partnera s kojim bi to samozadovoljstvo podelila. Još uvek se dobro sećala svog prvog okršaja sa rođakom koja je došla da je pita da li bi zamolila svog mentora da pomogne njenoj ćerki na fakultetu. Rođaka koja je godinama nije poznavala i javljala joj se na ulici kao poslednjem klošaru nekog pariskog predgrađa koji nije pronašao svoju sreću ni u Gradu svetlosti. « La Ville – Lumière », kako ovaj grad nazivaju Parižani, ili « The City of Light », kako bi rekli Englezi, turistima retko kad će pokazati svoje « neosvetljenje » čari, ostavljajući lakovernim pridošlicama - žiteljima lošu sudbinu da ih zgrabi rukama nekog makroa, kao što je Jovana mogla da nasedne na ljubaznost rođake da je nije godinama poznavala... Vekovima i posle njenog boravka na mestu suprotnom od raja i pakla, vodiće se polemika da li je Grad svetlosti dobio taj božanstveni naziv zbog slave koju je stekao kao grad prosvećenosti i novih ideja, lampi na gas koje davne 1828. godine osvetliše Jelisejska polja, zbog svetlosti koju su impresionisti prikazivali na svojim slikama ili bleštavog sjaja neonki, ali nikada se neće dovesti u pitanje licemernost koju je rođaka ispoljila... Načini na koji ljudi razmišljaju i ophode se prema drugima ponekad su isuviše predvidljivi... Da se rođaka samo jednom osvrnula kada je njenoj porodici bilo najteže, da je samo pomislila kako je bilo njenom ocu i majci dok su tami sobe ćutke kršili ruke ne znajući šta će sutra imati da jedu za ručak ili večeru, Jovana bi se rado odazvala njenoj molbi... Siromašni ljudi o obroku za doručak retko kad razmišljaju. Za njih je dovoljno i parče « suvog » hleba koje će otkloniti kiselinu iz želuca koja ih ometa u prepodnevnom radu... Ah, da je bar jednom draga rođaka pomislila kako je bilo ocu dok je krišom tražio po kući da nije negde slučajno ostala neka sitnina kojom će ujutru da kupi hleb... Da je bar samo jednom pomislila koja osećanja traže svoj put u mom srcu dok gledam taj prizor... Kobna noć i jutro koje ju je ispratilo ostaće kao neizbrisiv trag koji je oštrica noža života ostavila na njenoj duši... Na njih će se nadovezati mnoge večeri nemaštine, odlasci polupraznog stomaka u krevet natopljen suzama i nadama da će jednog svitanja ugledati more... Da će se pohvaliti drugaricama da su kupile novu tuniku, cipele, pantalone... Dobro se sećala tog pismenog zadatka Jedno veče u mojoj porodici kada je otvorila dušu jeftinoj vežbanci u linije, završavajući sastav oblivena suzama dok su je školski drugovi gledali u čudu. Dobila je najvišu ocenu, a rad nije nikad pročitan javno. Bio je to jedan od malobrojnih profesora koji je znao da poštuje tuđu privatnost i koji joj je pomogao da postane jedna od onih osoba koje nikad neće pognuti glavu kada se spomenu moralne vrednosti. Eh, sine, da znaš kakva te tek golgota čeka... Ali nemoj nikad da bežis od nje ulaskom u brak, jer ćeš onda probleme u braku hteti da rešiš rađajući dete, a onda problemi idu jedan za drugim. Povući će te vir a niko neće smeti da ti priđe da pruži ruku spasa plašeći se za svoj život. Tad ćeš tek shvatiti koliko je čovek usamljeno biće i da živi u zabludi da pripada društvenoj zajednici... Zar je prošlo više od dvadeset godina kada je čula te reči... Izgleda da su neke istine večne... A kako tek te istine znaju da zabole... To znaju samo oni koji imaju hrabrost da pogledaju u oči prošlosti vremena i kažu sebi: Sad stani. Da vidim gde je to bila moja greška. Kad sam to lagala sebe iz straha da ne budem povređena? U kojim trenucima su drugi krili pogled od mene da ne budem povređena? Da li su krili pogled od mene ili od sebe samih? Cui bono?  Život je jako jednostavan za one koji znaju koje karte treba da izvuku u pravo doba – saberu, oduzmu, ako nisu sigurni podele dva i dva, i ostane im gola istina... Oni koji ne znaju šta valja činiti, iako su sve karte podeljene, stoje nemoćni pred onim što je ostalo i uzalud traže neki skiveni deo nadajući se da ipak ne vide dobro... Eh, silno greše, to je to, nema šta više da se vidi... Sva Božija čeljad su jednaka u njegovim očima... Treba li onda da igraju u tim trenucima deljenja na kartu mudrosti? Možda je to jedina karta koja im tada obezbeđuje korak kojim će da istupe ispred ostalih... I « Knjiga o Jovu » postavi dva slična pitanja: « Ali mudrost gde se nalazi? » i « Od kuda dakle dolazi mudrost? » I to ostade nedorečeno za vek i vekove... « Ne može se ceniti zlatom oficirskim, ni dragim oniksom ni safirom. Ne može se izjednačiti sa njom ni zlato ni kristal, niti se može promeniti za zaklade zlatne. Od korala i bisera nema spomena, jer je vrednost mudrosti veća nego dragom kamenju. (...) Bog zna njen put i poznaje mesto njeno... (...) A čoveku reče: « Gle, strah je Božji mudrost, i uklanjati se od zla jeste razum »». Sklanjati pogled od same sebe jeste laž koju Jovanin razum jednom prilikom zaobiđe...

Kad bi joj životne slike, uramljene ramovima teških vremena, pokazale naličje svog platna Jovana bi se setila priče o Bogu i čoveku koju je davno pročitala na nekom od sajtova na Internetu... Čak nikad nije ni saznala da li ta priča ima autora, ali je svakako odigrala bitnu ulogu u formiranju njene ličnosti... Da uvek bude borac i nikad ne posustane, jer svaki događaj i postupak, učinjen ili ne, ima svoj smisao u koji se ne treba suviše uplitati... « Ko zna zašto je to dobro » je lekovita izreka koja spašava mudre ljude da ne traće svoje vreme tražeći taj smisao... Šetajući obalom sa Bogom čovek je video svoj život kao tragove u pesku. U srećnim danima njegovog života na pesku bi ostajali tragovi Božijih i njegovih stopala, ali kada je bio nesrećan mogao je da vidi samo tragove svojih stopala. I ona bi, dok nije pročitala priču, obavijena nedaćama, često gledala u ikonu Svete Petke koju je kupila u manastiru Stubal i govorila: « Ne napuštaj me... » Kada je čovek okrivio Gospoda što ga je napustio kad mu je bilo najteže On mu je odgovorio: " Nikada te nisam ostavio samog. Tamo gde vidiš  samo jedan par tragova u pesku, tada sam te na svojim rukama nosio. ” I Gospod Bog ne spomenu da bi čoveku mogao da pomogne rođak kada se nađe u neprilici…
Rođaci? Koje je značenje te imenice u množini? Lažni prikaz neke srodne krvne grupe? Oni sa kojima si « u nekoj rodbinskoj vezi, u srodstvu, koji su tvoji  srodnici »? Bilo kako, jedna od tih krvnogrupaša ( prethodno nazvana draga rođaka ) stajala je pred njom i bez trunke srama pitala za pomoć. Njen odgovor bio je samo bleda slika rane previjene u prošlosti očaja.
- Ako smatrate da imate obraza, ja ću to vrlo rado učiniti.

Rođaka joj se više nikad ni na ulici nije javila. Ponekad bi osetila krivicu zbog načina na koji je postupila prema njoj, a onda bi joj navrla sećanja na petnaestogodišnjakinju koja se trudila da pomogne roditeljima i mlađim sestrama da prežive od jutra do svitanja. I nje se sećala, veoma dobro, kako okreće glavu na drugu stranu dok otac i ona prolaze pored nje... Obraz je čudo. Trljaj, ribaj, peri, crvenilo nikad ne spada sa njega...

Rumenilo stida nije u prirodi svakog čoveka obdarenim razumom. Posmatrala je žene i devojke oko sebe i pitala se kada granica lepog ponašanja prelazi granicu žeđi neke potrebe, tako sklone homo sapijensu ... Mi nismo ni za poštovanje, ponekad su i životinje bolje od ljudi, često je znala da kaže. Kada bi i tu njenu rečenicu moralisti sadašnjeg vremena našli za shodno da ospore, pitala bi ih u kojim slučajevima životinje napadaju jedna drugu, a da je svrha njihovog napada dublja od osnovnog instikta preživljavanja i zaštite mladunčadi? Život je puka borba za opstanak... Svako nalazi u nekoj osobi ili prijatelja, ili zaštitnika, ili sliku oca, majke, sestre, brata koja joj je nedostajala tokom života. Bilo je to lepo razmišljanje, pitala bi ih ona, ali, uzmimo u obzir sledeći primer - imate rođaka ili prijatelja koji je ceo život bio uz vas, pomogao kad vam je bilo najteže, provodio sa vama i lepe i loše trenutke, a kada je tom istom rođaku ili prijatelju bilo teško, vi ga niste ni jednom pozvali da pitate kako je, ali ste ga zato prvom sledećom prilikom pozvali da vam bude žirant, što priznaćete i nije tako mala stvar. I on vam ponovo izlazi u susret. Kažite mi onda, da li u ovom primeru ima budale ili čoveka čistog obraza koji je imao puno pravo da pozove prijatelja? Njihovo ćutanje sve joj je govorilo. Ko zna, možda su oni u pravu kada tvrde da je život borba za opstanak i da treba da pljunem na svaku ruku koja mi je pomogla da se popnem bar jedan korak na stepenicama života... Znala je samo jedno: svojih stavova će se uvek držati. Stavova, ne ideala, jer se samo budale slepo drže tuđih zvezda. I ako ponekad treba da se poklekne pred nekim stavom, a postoji dobro obrazloženje čina takvog postupka, onda može jednom i da bude oprošteno zašto je odstupljeno od principa... Ali ne stalno... Svakako je dobro imati nekog pored sebe ko će te pridržati za podlakticu da se taj poklek ne završi kao pad... Ako nemaš nikog, onda pazi da se ne sapleteš i o najmanji kamičak... Čovek je u samoći sklon da bude nespretan i nesiguran... Ah, dobri stari Montenj, čovek se može koristiti njegovim citatima u svakoj prilici, volela bi da kaže. Tako bi i ove rasprave završavala rečima: « Mihi sic usus est; tibi, ut opus est facto,  face. »
Jovana pogleda fotografiju mlade žene pored obale mora u Sent Rafaelu i uzdah joj se ote iz grudi. Vetar beše upleten u njenu kosu okupanu majskim suncem i ona pokuša da skloni pramen sa lica, ali ne stiže... Objektiv beše uhvatio taj pokret njene borbe... Odnegovane ruke... Sjaj u njenim očima... Pune usne... Lepršava haljinica koja preti vetru da mu nikad neće dopustiti da vidi njene gole butine... Davno beše taj maj jedne zadovoljne žene... Odlazak u večernjim satima do Kana... Ukoliko pogledate ona neonski plava svetla ispred nas, to vam je filmsko selo, oglašavao se vodič... Možeš li da zamisliš da sam ja u Kanu?!, pogledala bi ga ispunjena ljubavi što joj je omogućio da vidi svet o kom je samo sanjala... Festival de Cannes... Casino Croisette... Gare des autubus... Filmska palata ispred koje se nalaze otisci šaka dobitnika Zlatne palme... Promenade de la Croisette... Boucheron... Rue des Serbes... Nikad više ta svetla nisu sijala na taj način niti je Kan imao iste čari kao tog proleća... Zar je moguće da ju je i jedno godišnje doba slagalo obećavši blistavu budućnost koju nikad nije ispunilo? Laž je da je leto varljivo. Leto je samo nastavak obmana koje proleće budi u čoveku darujući mu nove ljubavi. Ali šta ako ta ljubav nije prevara? Ako to proleće nije varljivo? Onda će ta ljubav dočekati kasnu jesen kraj obale neke reke, polako spuštajući ruku u džep nečijeg kaputa da ne promrzne tokom hladnih dana koji slede.
Neki su je smatrali za jaku ženu. I ona je nekad mislila da je jaka osoba sve dok nije pročitala knjigu « Čežnja jake žene za jakim muškarcem ». Kako je ostala ogoljenja pred istinom... Da, istom onom istinom sa početka ovog traganja za smislom običnog besmisla... Bila je ona svesna svojih kvaliteta, da je osoba koja čvrsto veruje u sebe i koja odavno više ne očekuje od muškaraca nikakvu pomoć, što ne znači da je nije želela i da nije žarko žudela za podrškom i savetom onog koji bi se upustio u vrelu igru partnerstva koju samo godine srednjeg doba mogu da donesu sa sobom. Prokletstvo je kad naučiš da živiš sam i opraštaš samo sopstvene greške... Da... Velika je kazna to... Ispaštanje nekog greha koji si nesvesno počinila...
« Language has created the word loneliness to express the pain of being alone, and the word solitude to express the glory of being alone... »  Karijera joj je bila na samom vrhuncu, a luksuzno opremljeni stan i auto koji je vozila bili su simboli njene jačine i poraza, ali nije samo u tome draž jake žene. Kako već Štorh navodi u svojoj knjizi, i što je na Jovanu ostavilo snažan utisak, njena snaga leži u činjenici da je atraktivna žena, da je svesno izabrala jakog muškarca, da voli svoje telo, ali da voli i muško telo, i da vodi aktivan seksualni život. Aktivan seksualni život?! Kako to samo već Balašević zna da kaže: « Godine nas obrade različito... Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi? Žalim, stara... » A ona se već vekovima koja donose jutra budila sama dok su odlasci u krevet ponekad i bili udvoje... No, takve su valjda te četrdesete... Nauče vas da budete pametniji uz tuđe citate...

Jovani su mnoge kolege i prijatelji zamerali što je u svojim govorima na javnim raspravama, člancima u novinama, i svojim knjigama koje je objavljivala dok je bila na doktorskoj disertaciji, često citirala reči mudrih velikana. Ona lično to nije smatrala nikakvom manom, niti nedovoljnim posedovanjem vokabulara, već naprotiv, uživala je kada bi se lepa reč nekog književnika ili filozofa obrela na njenim usnama prethodno bivajući obavijena njenom dušom, koja je tu reč prvo primila na samo sebi svojstven način, a zatim bi je ponovo iznedrila na svetlost dana u istom obliku, ali sa drugačijim prizvukom nego što pre toga beše. « Jovana, tekstovi su ti prepuni citata... Na svakoj strani imaš bar po dva citata... Briši ih... Ne smeš tako da radiš... » « Zašto ne bih smela? I ko sme da mi zabrani to da ne činim? » Ako je jedan filozof Hrisip koristio u svojim delima ne samo odlomke već cela dela drugih pisaca, ako je Apolodor, mitograf iz II veka pre nove ere, govorio da bi mu hartija bila čista kao sneg ako bi izbrisao tuđe reči u svojim delima, ako je jedan veliki Montenj govorio da pušta druge da kažu ono što on ne može tako dobro da sroči, ako se Ridli oslanjao i na istraživanja drugih ljudi a ne samo na svoja kako bi činjenice koje iznosi bile uverljivije čitalačkoj publici, zašto onda jedna Jovana Arsić ne bi to isto činila? Zato što Jovana nije ni Mišel ni Met? Ne, svakako da nije, ona svojim delima možda nikad neće dosegnuti onu veličinu koju su postigla navedena gospoda, i stoga je njeno pravo da citira reči drugih ljudi utoliko veće... Jer, mudrost je čuti ko pametno zbori, a lepota duha se gradi čitanjem i slušanjem sedih glava koje su staze puta, kojima neko sada prolazi u svom životu, po nekoliko puta utabali... Ako neko smatra da njegovi baba i deda ne znaju šta znači biti dobar partner ili kućiti, da ne znaju kako se treba boriti da se preživi do prvog u mesecu kad « prolazi » plata, neka se priseti zadruga koje su postojale i u kojima su po njih petnaestoro i više članova delili ono što su imali, i sa čime su počinjali da grade zasebno svoje domove kada bi se te velike zadruge raspale... Nisu seljaci bili nepismeni koliko neki misle da jesu, jer su se upravo preko tih zadruga borili da poprave svoj materijalni položaj i da uvedu robonovčane odnose. Ako bi razgovor na tu temu bio započet ne bi se samo završio na zadrugama u kojima su bake i deke živeli, morao bi da se pomene i Drugi svetski rat koji je prekinuo rad zadružnog pokreta u Srbiji, Nedićeva vlada i njen pokušaj da se obnovi rad zadrugarstva, a Jovana nije želela toliko da širi priču. Njena namera je bila da kaže da greši svako ko smatra da roditelji njihovih roditelja koji potiču sa sela ne znaju šta je inflacija i šta treba da čine kada evro naglo skoči. Od čega su onda ove godine kupili seme? Po kojoj ceni su prodali kilogram pšenice, kukuruza, malina, šljiva? Možda nisu stručni savetnici iz oblasti ekonomije i privrede nekog ministra u vladi, ali ona ne bi njihovo mišljenje tako olako potcenila... Ako neko ne zna šta znači požrtvovanost i ljubav, neka pogleda u oči svojih roditelja kada boluju od neke prehlade, dok se otac i majka utrkuju koje će od njih dvoje pre da im skuva čaj, a ako to pak, nisu videli u svom domu, ima sigurno gde jesu i time treba da se vode. Ako neka žena pomisli koliko je nezadovoljna vezom u kojoj se trenutno nalazi možda bi ponekad trebala da se zapita kako se gradi ljubav... Ako ga voliš nemoj da ti ikad bude opterećenje da se ulepšavaš za njega i da ga zavodiš i nakon dvadeset godina braka... Pitaj ga bar ponekad: kako si? , jesi li umoran? , želiš li da te izmasiram? , jer i ti to očekuješ od njega da tebe pita... Kako tražiti nešto od nekog ako i sam to ne pružaš? Pri tom ne mislim na žene koje su zlostavljane na psihički ili fizički način, ili na one čiji se partneri ne sete ni kad je rodendan njihove partnerke a kamoli neka godišnjica koja obeležava bitan datum koji je uneo radost u njihove živote... Suština življenja je ostala ista, promenilo se samo društvo koje je nametnulo neke nove norme ka kojima su pohrlili svi oni u kojima kodeksi ponašanja i poštovanja drugih nisu formirani na način na koji bi trebali da budu... Zašto je to toga svega došlo? Zašto je i Eva poslušala zmiju, zašto je Kain ubio svog brata Avelja, čemu zloba i težnja da se bude bolji od ostalih... Život je isuviše kratkog veka da bi čoveku dao odgovore na sva pitanja, ali oni koji su bar jednom poslušali sedu bradu šta govori ili pročitali neku knjigu, daleko su bliži tim odgovorima nego oni što misle da sve znaju a nikad za sobom ne pogledaju da li je ostao neki trag...Jovana, tekstovi su ti prepuni citata..., ponavljala bi Jovana njihove reči. Da li je bar neko od njih jednog trenutka pomislio da je u tim citatima pronalazila svoj spas da ne zapadne u očaj? Da je u tim citatima tražila primer svoje sudbine koji je održava da ne zapadne u ludilo? I nije bilo razloga da pomisli. Maska je bila savršena. Ugledni, materijalno obezbeđen građanin malog grada u očima drugih uvek je bliži sreći nego ludilu... Utoliko pre se i svi začude kada načini neki pogrešan korak – šta mu bi? Imao je sve uslove da bude srećan... Maska... Samo dobra maska sreće...

Eh, četrdeset godina prođe... I u njenom životu nastupi period kada odluči da podvuče crtu i poželi da svede račune onoga što je do tada učinila. Pre neki dan, kada se Jovana probudila, na programu je bila emisija o karijeri i materinstvu. Gosti su bili poznate ličnosti njene zemlje, koji su samo potvrdili istinu o kojoj je Jovana nekoliko godina ranije pisala u jednom lokalnom listu. Ukoliko svaka žena pogleda život svoje majke shvatiće dubinu jaza između dobi u kojima su one gajile svoju decu i dobi u kojoj Jovana živi. Ne, ne menja ona svoj stav od malopre. Suština življenja je ostala ista, društvo je to koje gradi neke nove putanje. Nekada je važilo pravilo da se po završetku srednje škole devojka udaje za muškarca s kojim je u vezi, zapošljava u državnoj firmi koja bi joj omogućila i trudničko bolovanje od godinu dana, a nakon nekoliko godina rada imala bi pravo da konkuriše i da otkupi jedan od stanova koji su bili u vlasništvu preduzeća. Danas su konkursi i državne firme izgubili na svojoj popularnosti... Zahvaljujući poslom kojim se bavi, Jovana je svakodnevno bila u kontaktu sa mladim, obrazovanim i izuzetno inteligentnim koleginicama kojima je karijera bila na prvom mestu. Većina njih su bile magistri ili doktori nauka koje, posvetivši se poslu kojim se bave, uglavnom su bile bez stalnog partnera. Neke od njih su se kajale jer raskoš i udoban način života koji im je omogućila karijera nisu mogli da nadoknade toplinu koju bi im pružio krevet u hladnim zimskim danima da imaju nekog pored sebe. Ali tema jake žene koja voli muško telo već beše predmet Jovaninih razmišljanja... Eho pitanja čemu to sve bogatstvo, koje su njene koleginice i prijateljice sebi postavljale, nastalo je kao posledica straha dok su razmišljale da ne vredi reskirati upeh zarad osobe koja će ih verovatno jednog dana napustiti. Jovana je stupila u brak jer je smatrala da će je suprug podržavati u njenim željama da se ostvari i kao intelektualac i kao supruga i kao majka... Jedna od tih želja nije ostvarena Božijom voljom... « Do pomeranja dobi kada žena stupa u brak i odlučuje da rađa dete došlo je zbog toga što su žene postale sve svesnije statusa koji zauzimaju u društvu, potrebne su godine da završe fakultet, specijaliziraju određenu oblast, zaposle se, a neki muškarci nisu spremni da podrže svoje supruge u njihovim potrebama da se ostvare na polju karijere, ili čak, ako su i spremni, onda se javlja pitanje da li im ekonomska situacija omogućava da se osmele na taj mamutski korak koji će im doneti radost u životu... », govorio je jedan od sagovornika u emisiji. Da, radost koju ja nikad neću spoznati, Jovana pomisli u sebi tog jutra što je primora da isključi televizor... Tehnologija je toliko napredovala da je omogućila svakom da se sakrije od onoga što mu ne odgovara na jednostavan način... Klip... Pip... I nema više tih reči koje mogu svojim žiletom da poseku nečije srce... Povede li se anketa među domaćicama u Srbiji zašto gledaju španske serije, većina njih će odgovoriti: « Tih sat vremena ne razmišljam o svojim problemima... Tada živim živote glavnih junakinja i zaboravljam na strah koji me obuzima kada pomislim da li će mi se muž i danas vratiti pijan iz kafane, da li će me udariti, da li je na kocki izgubio sve što smo stekli, da li su gas i struja poskupeli, zašto me sin i snaha nisu pozvali već dva dana da pitaju kako sam, ili zašto to nisu učinili ćerka i zet, da li imam nezahvalnu decu, ili sam ja loša majka... Zaboravim na svoju bolest, na loše nalaze, na bolest nekog mladog bića iz svog okruženja... » Ali, sve je to kratkog daha u odnosu na dvadeset i četiri sata briga i trzavica koje je jedan dan dao sebi za pravo da ima...

- Kiša tako pada danas... Pametnije mi je da razmišljam kako ću da odem do grada sad kad mi je auto na popravci kod majstora... Ali istina je što reče onaj čovek u emisiji pre neki dan... Nažalost, sve u životu ima svoju cenu... Pa tako i uspeh na bilo kom planu: poslovnom, ljubavnom, biti dobar roditelj, prijatelj, dobra sestra ili brat, sin ili kćerka... Eh, nisu mudri ljudi uzalud rekli: « uspeh ne dolazi sam po sebi, on ima svoju cenu koju ćemo, ako ga želimo,  platiti... » Halo Ceki, Jovana ovde... Htela sam da te pitam da li si ostavila papire kod... ... ...

Nastaviće se...

Autor romana: Mirjana Vujević