Kratke priče velikih mudraca kao i narodne priče koje ovde možete pronaći su veoma poučne i kroz njih možete produbiti svoje misli, spoznati sebe i one koji Vas okružuju: Ovde nije zakopan novac, Tri čoveka mogu i tigra da stvore, Baciti ciglu, dobiti dragi kamen, Tri roda s jednog drveta, Sumnja, Telo i duša...
Ovde nije zakopan novac
Nekada davno živeo jedan čovek po imenu Čeng Šan. Uobražavao je da je jako mudar. S velikom mukom uštedeo je petnaest kilograma srebrnog novca. Bio je presrećan ali i strašno zabrinut, mislio je: "Moram odmah da sakrijem pare. Može se desiti da naiđe neki lopov i da ih ukrade. Šta bih onda?"
Brzo je pronašao jedan sanduk, u njega stavio pare i zaključao ga sa dva velika katanca. Zadovoljno je odahnuo i seo. Ali opet su ga počele moriti crne misli: "A šta ako lopov dođe i odnese sanduk?"
Što je više mislio, bivao je sve nespokojniji. Kasno u noć digao se iz kreveta, uzeo sanduk i počeo da traži najpogodnije mesto da ga sakrije. Koje god mesto smislio, nije mu se činilo sigurnim. Onda je izašao napolje i iza kuće iskopao rupu, u nju stavio sanduk i zatrpao ga. Ali ni tada nije bio sasvim spokojan i smislio je najbolje rešenje. Uzeo je papir i na njemu napisao: “Ovde nije zakopano petnaest kilograma novca”, a zatim je papir stavio na mesto gde je zakopao novac.
Tek tada mu je pao kamen sa srca i smiren je otišao da spava. Jadni Čang Šan nije ni slutio da je njegov sused, po imenu Mang Er, sve posmatrao. I čim je otišao u kuću, ovaj je odmah iskopao sanduk i uzeo novac. Onda se uplašio od pomisli da će ipak jednoga dana Čang Šan doznati da je on ukrao novac, zato je odmah pored onog papira stavio drugi na kome je napisao: “Sused Mang Er nije ukrao novac”.
kineska narodna priča
Tri čoveka mogu i tigra da stvore
U doba zaraćenih država, vladar države Vei, prema dogovoru sa vladarom države Cao, trebalo je da pošalje svoga sina u državu Cao kao zalog za mir. Odlučio je da sa sinom posalje čoveka kome je najviše verovao. Bio je to Pang Zong.
Pre polaska na put, Pang Zong upita gospodara: "Vaše veličanstvo, ako bi sada dotrčao čovek i javio Vam da se na ulici našega grada pojavio tigar, da li biste mu verovali?"
"Ne", kratko je odgovorio gospodar.
Pang Zong ga tada upita: "Kada bi odmah posle tog čoveka dotrčao drugi i rekao Vam isto, da li biste tada poverovali?"
"Malo bih posumnjao."
"A ako bi se pojavio i treći čovek sa istom vešću, šta biste tada mislili?"
"Sasvim bih poverovao", odgovori gospodar.
"Vaše veličanstvo", nastavi Pang Zong, "nema čoveka koji bi poverovao da se ulicama našega grada šeta tigar. Svi znamo da je to nemoguće. Ali ako tri čoveka tvrde da su ga videla, Vaše veličanstvo bi poverovalo da je to istina. Ja danas odlazim u Han Dan (glavni grad države Cao) koji je od našeg grada mnogo udaljeniji nego što je naša palata udaljena od ulice našega grada. Sigurno će biti mnogo onih koji će pokušati da me oklevetaju. Nadam se da će Vaše veličanstvo rasuđivati pravedno."
"Shvatam. Spokojno kreni na put", rekao je gospodar.
Kineska tradicionalna priča
Baciti ciglu, dobiti dragi kamen
Za vreme dinastije Tang živeo je i bio veoma poznat pesnik po imenu Cao Gu. Jedan drugi pesnik koji se zvao Čang Cjen, divio mu se i mnogo voleo njegovu poeziju. Kada je Čang Cjen čuo da Cao Gu dolazi u njegov grad, poželeo je da ga vidi i čuje neku od njegovih novih pesama.
Kako je u gradu bio jedan poznati hram Ling Jen, Čang Cjen je bio siguran da će Cao Gu navratiti i tamo. Zato se uputio ka hramu i videvši da ovaj još nije stigao, uzeo pero i na zidu hrama napisao samo dva stiha, što je polovina tada uobičajene forme pisanja pesme. Ne dovršivši pesmu, otišao je.
Ubrzo, baš kako je i mislio, došao je i Cao Gu. Odmah je primetio nedovršenu pesmu, uzeo pero i dovršio je. Prva dva stiha nisu se mogla ni porediti sa druga dva.
Ljudi su znali da je prva dva stiha napisao Čang Cjen i svi su mu se podsmevali. Čuvši to, on se nije osećao nimalo poniženim, već je rekao:
"Bacio sam ciglu, a dobio dragi kamen".
Kineska tradicionalna priča
Tri roda s jednog drveta
Jednom jahao paša sa pratnjom kroz polje. Najednom on ugleda kako neki nemoćan starac sadi maslinovo drvo. Paša se začudi, dojaha do starca, pa ga upita:
- Sedi starče, šta li ti to sad radiš u ovo toplo podne? Ti si star i trebalo bi već da se odmaraš, a ti još uvek radiš. A sem toga, ni sam Alah ne zna hoćeš li doživeti da ugledaš plodove tog drveta.
- O, svemogući gospodaru! Takav je običaj na ovom svetu. Jedan mora da sadi, a drugi da bere plodove. Nadam se da ću doživeti da drvo donese plod - s osmehom reče starac.
Paši se dopade takav odgovor, te baci starcu kesu s parama.
- Eto, vidiš - nasmeja se starac. - Drvo je već počelo da rađa.
Paša se nasmeja i baci starcu još jednu kesu.
- O, veliki pašo, čuj, sve drveće rađa samo jednom godišnje, a vidiš - moje dva puta.
Ova šala se još više dopade paši, pa baci starcu još jednu kesu, a zatim, obraćajući se pratiocima primeti:
- Hajdemo, prijatelji, inače ćemo sav novac dati ako ostanemo kraj ovog starca.
avganistanska narodna priča
Sumnja
Jedan čovek posumnja da mu je izgubljenu sekiru ukrao komšijin sin. Posmatrao je momka kako hoda - baš kao lopov. Posmatrao mu je izraz lica - isti lopov. Posmatrao ga je kako govori - pravi lopov. Ukratko, svi njegovi gestovi i sve što je radio govorili su da je on kriv za krađu.
Kasnije, kada je otišao u polje da kopa, pronašao je svoju sekiru. Kada je posle toga video komšijinog sina, ni njegovi pokreti, ni izraz lica, nisu podsećali na lopova.
Lie Zi
Telo i duša
Telo i duša su hteli da se izmere - ko je teži. Seli su na dva blistava tasa neke vage velikih mogućnosti. Jedanput je telo išlo naviše, drugi put duša.
Kakvog li iznenađenja?! To se ponovilo nekoliko puta. Fantastična igra. I tako smo potpuno zaboravili zbog čega smo seli na tu vagu - i ljuljamo se. Koliko nam se dugo da.
Stanislav Jirži Lec
Tišina oslobađa
Živeo jednom u Bengalu u Indiji jedan pobožan čovek. U njegovu je kuću svakog dana dolazio jedan poznavalac sanskrita i naglas čitao po nekoliko dirljivih duhovnih pouka iz Gite, Upanišada i Veda. Domaćin je posvećeno slušao ta predavanja.
Ta porodica je imala jednu pticu koji su nazvali Krišna. Držali su je u kavezu u sobi u kojoj su se održavala ta predavanja, pa ih je i ona slušala.
Jednog dana, ptica se obrati svom gospodaru i reče: „Da li bi mi mogao reći kakve koristi imaš od ovih duhovnih predavanja?“
Gospodar odgovori: „Krišna, ti izgleda ne shvataš da će me ta duhovna predavanja osloboditi, osloboditi me od ropstva!“
Ptica reče: „Slušao si ta predavanja poslednjih nekoliko godina, ali ja ne vidim nikakvu promenu na tebi. Da li bi upitao svog učitelja šta će zapravo biti sa tobom?“
Narednog dana domaćin reče svom učitelju: „Guru, već deset godina slušam tvoja duhovna predavanja. Da li je istina da ću postići izbavljenje i slobodu?“
Učitelj je ćutao. Počešao se po glavi, zadubio se u pitanje, ali nije našao odgovor. Ćutao je čitav sat a potom otišao.
Domaćin je bio zaprepašćen. Njegov guru nije mogao da odgovori na pitanje koje je postavila ptica, ali je ptica našla odgovor.
Od tog dana, ptica je prestala da jede. Prestala je da peva. Potpuno se ućutala. Domaćin i članovi porodice stavljali su svakog dana hranu u kavez, ali je ptica ne bi ni dotakla.
Jednog dana, domaćin pogleda pticu, pa pošto u njoj nije video nikakav znak života, nežno je izvadi iz kaveza. Tužna srca on položi Krišnu na pod. U tren oka, ptica se vinu u beskrajnu slobodu neba!
Ptica je održala lekciju. Njen gospodar i njegov guru su naučili: tišina oslobađa.
Šri Činmoj, iz zbirke pripovedaka "Vrt duše"
Ševa
Bio jednom jedan stari isposnik i živeo je u šumi samo u društvu ptice, koja se zove ševa. Jedanoga dana dođoše mu dva izaslanika i pozvaše ga da pođe sa njima u zamak njihovog gospodara, koji je ležao teško bolestan.
Starac, u pratnji ševe, pođe sa izaslanicima i odmah bi uveden u bolesnikovu sobu.
Tamo su četiri doktora odmahivala glavama, šapćući nešto među sobom.
- Ne može više ništa da se učini – promrmlja naizgled najugledniji od njih. – Nažalost, on umire.
- Ozdraviće – reče tada isposnik.
- Ma, odakle ovaj prostak može da tvrdi tako nešto! – uzviknuše doktori u jedan glas.
Umirući otvori oči i ugleda ševu koja je zurila u njega, te pokuša da se nasmeje.
Malo-pomalo, obrazi mu se ponovo zarumeneše, vrati mu se snaga, i na opšte zaprepašćenje prisutnih, on reče:
- Osećam se malo bolje.
Posle nekog vremena, gospodar zamka, već sasvim oporavljen, otide u šumu da se zahvali starom čudotvorcu.
- Nemoj meni da se zahvaljuješ – reče isposnik. – Ova ptica je učinila da ozdraviš. Ševa, - dodade – je vrlo osetljiva ptica: kada se nađe pred bolesnikom, ako ga ne gleda i okreće glavu na drugu stranu, to znači da više nema nade; ako ga, međutim, gleda, kao što je uradila pred tobom, to znači da bolesnik neće umreti. Štaviše, ševa mu svojim pogledom pomaže da se oporavi.
Kao osetljiva ševa, tako i ljubav prema vrlini ne gleda ružne i tužne stvari, već se saživljava sa onim plemenitim i čestitim. Pticama je dom u šumi, a vrlini je dom u nežnom srcu.
Prava ljubav se pokazuje u nevoljama. Ona je kao svetlost koja to više sija što je noć tamnija.
Leonardo da Vinči
