Pored mnogih instrumenata kojima se vrše raznorazna ispitivanja čoveka i drage mu životne sredine, npr. nivo krvi u alkoholu, nivo vazduha u smogu, reke u otpadnim vodama, od velike koristi bilo bi postojanje jednog instrumenta koji bi snimao šta ljudi govore jedni drugima (na ulici, u kafiću, kafani i sl.), i koji bi, zatim, mogao da izdvoji rečenice koje se najčešće javljaju, pa da ih sortira po broju pojavljivanja: od najčešćih do onih najređih. Uz pomoć njega bi Oni čija je Sveta dužnost da rade za dobrobit svih - tačno znali šta ljude tišti, šta bi promenili, kakva su im interesovanja i potrebe, i u skladu sa tim bi nepogrešivo sprovodili konkretne poteze. Tako bi, recimo, rezultat: Vidi ga ovaj (komada 1000), Snimi ovu (komada 500) nedvosmisleno ukazao da treba pokrenuti kurs režije ili neko izviđačko društvo.
Kolumne s preponama
Marko Glišić rođen je 1983. godine u kragujevačkom KBC-u, uz pesmu narodnjaka sa tranzistora medicinskih sestara i s pupčanom vrpcom oko vrata. Svet ga je, dakle, dočekao dvostruko. Još od tada Marko ne voli narodnjake, a rolke, na primer, nosi dosađujuće često. Izgleda da su mu se utisci pobrkali. A da i dalje brk-a, vidi se po njemu.
Godine 2006. Marko je diplomirao na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu na Katedri za srpski jezik i književnost i gotovo da nema dana a da se ne pita: ,,Šta ti je to trebalo?″
Profesorska karijera mu i nije baš najbolje počela. A onda je naglo popustila. Predavao je u Ekonomskoj školi u Kragujevcu, Srednjoj školi u Kniću i Trećem kragujevačkom bataljonu. Trenutno predaje u gotovo svim školama u Kragujevcu, ali ne srpski, već CV – kukurikulum vite.
Piše pesme (jednu godišnje) i kratke poetske pričice, ali njih u manjoj meri nego pesme. Objavljivao je u nekolicini časopisa i zborničića, izdvojio je Korake, Balkanski književni glasniki i zbornike Junaci urbane bede i Reč u prostoru.
Živi na severnom rubu Kragujevca, negde u sredini Bermudskog trougla koji čine Aerodrom, zatvor u Petrovcu i jovanovačka deponija. Ali ne tone. Poleđuške odoleva.
Ajjovonanovac - povratak u mladost
Ajjovonanovac i igre bez granica
Ajjovonanovac je grad na krajnjem zapadu istočne polovine države čije ime je za prosečan sluh govornika bilo kog svetskog jezika totalno nerazgovetno – jedni ga čuju na jedan način, drugi na drugi, i te su verzije toliko oprečne da je nemoguće uspostaviti jednu interpretaciju koja bi bila opštevažeća, a time i ova zemlja - malo poznatija. Stvar oko koje se slože svi koji su prisustvovali izgovaranju imena ove države je da u njenom imenu sigurno ima sonanta J, bilabijala B i velara G, to je sigurno. Zna se još, sa naučnom sigurnošću, da je država u kojoj se nalazi grad Ajjovonanovac dobila ime po uzviku koji se nekada upotrebljavao u njenom jeziku, a koji već odavno ne upotrebljava niti jedan njegov govornik. Ne zna se čak ni u kojim su prilikama preci današnjih žitelja ove zemlje koristili taj uzvik - u ratu, radu, veselju, sreći ili tugi... Mada, dosta je onih koji misle da taj uzvik nije bio vezan za neki određeni kontekst ili radnju, već da je više bio uzvik olakšanja, oslobođenja, uzvik koji iskazuje jedno egzistencijalno stanje koje se probudi u čoveku sasvim spontano, u najobičnijim situacijama, recimo kad hoda ulicom razgleda grad, ulice, parkove i fontane...
Trotoari grada Lešinarovca
Svako svetlo koje je neko upalio za sebe,
svetli kasnije i drugima.
Šopenhauer
(Severna kapija grada Lešinarovca, godina 2011. Iza kapije kružni tok, ulica i nešto što liči na trotoar – sve troje ukomponovano tako da izazovu blagu vrtoglavicu onome koji se pred njima nađe.)
Putniče, ukoliko te put navodi na trotoare ovoga grada, ne daj da te iznenade bandere, kokošinjci i kiosci, što, kao pečurke, iznikoše nasred staze namenjene koracima tvojim– čitao je I. H. sa jedne table okačene o Severnu kapiju grada Lešinarovca jednog kišnog sumornog praskozorja. U potpisu poruke pisalo je – Pešaci, Peripatetičari, Hodočasnici i oni što za Punto ne imaše.
Strana 2 od 2
