Morbus Kron - iskustvo mladih pacijenata obolelih od auto imunih bolesti | Srbija zemlja u nedostatku lekova i medicinske opreme i ono što je najtužnije humanosti lekara.
Imam 25 godina a u 22 godini oboleo sam od hronicne bolesti creva Morbus Krona. Ovde bih vam ispričao kako je hronološki tekao tretman moga lečenja u različitim bolnicama u Srbiji i kako sam na kraju jedva uspeo da ostanem u životu zahvaljujući delovanju na svoju ruku umesto slušanja lekara. Kada sam prvi put završio u bolnici posle dugog odbijanja lekara da me prime imao sam užasne bolove u trbuhu i visoku temperaturu sa ogromnim bolovima od kojih sam urlao. U bonici i pored svega ovoga i visokih parametra koji su jasno indicirali na zapaljenski proces i neke bolesti koja je ozbiljno uzela maha, lekari su mi rekli da tek za 20 dana mogu da idem na pregled stomaka. Usled takvih okolnosti i saveta medicinskog osoblja u bolnici morao sam da idem kod privatnika na kolonoskopiju u ordinaciju dr Joković. Kada sam otisao kod privatnika, onda sam saznao da nema čak ni anesteziju da bi mogao da izvrši pregled i da nađe problem a sam pregled je samo doneo novčani izdatak od 150 e i neizdržive bolove tokom pregleda koji je bio neizvodljiv. Onda nakon toga je privatnik rekao da samo bolnica ima anesteziologe i da moram da se vratim tamo da cekam na pregled . Kada sam se vratio u bolnicu izgubio sam 20 kg a bolovi su se ponovo vratili nakon davanja antibiotika protiv upale prvi put kada sam bio hospitalizovan. Jednoga jutra kada sam se nalazio u lošem stanju pod snažnim bolovima i temperaturom prišao mi je hirurg dr Zoran Matović i rekao mi je da je sve to psihički problem i da je na nervnoj bazi.
Kada sam konačno posle dugog čekanja stigao na pregled otkrio sam da bolujem od dozivotnog hroničnog oboljenja creva Morbus Krona. Nakon toga otišao sam u Beograd na kliniku VM gde sam se nadao boljim uslovima medjutim tamo kada sam stigao očekivala me je ista slika kao i u Kragujevcu čekanja na preglede od 20 dana i ležanje u bolnici samo zbog pregleda bez primanja terapije što je bila jos gora slika nego ona koja je bila u Kragujevcu.
Naredni put kada sam usled jakih bolova ponovo zavrsio na VM, ponovo sam bio prinuđen na dugo čekanje na pregled ali ovoga puta kako moje stanje je bilo jako loše i kako sam se nalazio u životnoj opasnosti, nije bilo moguce cekanje na takve preglede a pored svega toga kako sam se nalazio u neizdrživim bolovima nespavajući noć i dan i kako sam kukao i počeo da se žalim doktoru Nenadu Perišiću kako ne mogu da izdržim više bolove i da želim hitno da idem na pregled on mi je na to uzvratio da sam jedno razmazeno derište.
U toku toga dana toliko sam imao jake bolove da me više doktori nisu mogli slušaju od bolova na klinici da su me konačno odveli na pregled ultra zvukom. Tada su videli da mi se pojavio gnoj na crevima da moram da se operišem i konačno su mi dali terapiju kako bi se bolovi i akutno stanje uveli u stanje remisije. Nakon toga doneli su mi papir da potpišem operaciju za koju nisu imali ni adekvatnu aparaturu, trebao sam da imam ozbiljnu operaciju da operišem tri organa tanko, debelo i slepo crevo. Operacija je bila teško izvodljiva zbog posle operativnog oporavka u šok sobi jer je trebala nekoliko dana da stoji sonda u nosu na koju sam bio totalno intolerantan reagujući već iz iskustva iz jednog pregleda sa snažnim naprezanjem i gušenjem. S'obzirom da bi se posle ovakve teske operacije nalazio u strahovitim bolovima, imanje sonde četiri dana posle operacije je bilo neizvodljivo jer pre svega u nesnošljivim bolovima sa koncima i ranom od operacije usled naprezanja i gušenja od sonde, konci bi pucali, a po svoj prilici bio bi vezan kakva je praksa u bolnicama kada pacijent ima snažne bolove i buđenje nakon operacije bi imalo fatalan kraj.
foto: intestinal-microbiota.de
Svestan svih ovih činjenica odbijao sam operaciju. Tada sam shvatio da jedini je spas da se operišem laparaskopski u inostranstvu. Nakon toga doktor Nenad Perišić mi je dao otpusnu listu bez mogucnosti povratka a VM klinika nije ni želela ni da razmotri način rešavanja ovog problema. Nakon toga otišao sam i u KBC Zvedara kod doktorke Njegice Jojić koja za moj problem ništa nije drugo pokazala nego nemilosrdje i bestijalnost. Želala je posto poto da se izvrši bilo kakva operacija nad mnom pa ma kakav njen ishod bio. Svaki pokušaj razgovora sa njom kao i na VM bio je pokušaj uspostavljanja razgovora sa nerazumom koji je prožet svojom monstruoznošću.
Kako nisam imao još puno vremena da bih ostao u životu, zahtevao sam da lekari napišu zahtev zbog nedostatka opreme za izvođenje operacije da se operacija izvrsi u inostranstvu. Kako naravno oni zato nisu hteli da čuju , ništa mi nije bilo preostalo osim sa trideset kilograma manje da odem kući i da sačekam sudnji dan. Međutim kako u međuvremenu sam saznao za našega najpoznatijeg hirurga, specijalistu za creva Zorana Krivokapića na prvoj hiruškoj, želeo sam zadnju nadu da potražim eventualno kod njega kao hirurga priznatog u čitavom svetu.
Izložio sam mu problem, a on je imao razumevanja i rekao mi je i obećao da može operaciju da izvede bez sonde nakon buđenja s'tim što bi me ispraznio dok sam pod anestezijom. Odmah je operativno delovao i nakon osam meseci borbe i bolova u paklu bio sam konačno operisan. Bolovi posle operacije su gotovo neizdrzivi, pacijenti koji doživotno boluju od Kronove bolesti obolevaju jako mladi otprilike u starosnoj dobi od 20 godina, a ono što je najgore često moraju i po nekoliko puta da se u toku života podvrgnu takvim strasnim operacijama za koje u zemlji nepostoji adekvatna aparatura i lekovi . Bolest nastaje uglavnom usled velikog stresa sa kojim se mladi suočavaju, kada bolest nastane stres tek tada nastupa i usled jos i teskih cestih operacija tokom zivota mladi ljudi često razmišljaju u Srbiji da sebi oduzmu život kada ih te muke i operacije ne prestaju gone. A ono na šta nailaze kod doktora i kod medicinskog osoblja bolnica kao sto ste videli iz mog primera, dovodi čoveka nekad do takvog stanja da ga uhvati tuga zato što pripada takvoj vrsti koja se zove čovek.
Mladim ljudima u Srbiji koji boluju od hronične upale creva je potrebno zbog učestalosti nepodnosljivih operacija laparaskopska operaciona oprema kao i delotvorni lekovi. Pregledi se mahom vrše kasno kada bolest uzme maha ili kada je cesto posebno kod slučajeva metastaziranja već kasno. Takođe, kod operacija moguće je i zaobići i velike oziljke kao i velike rane uz konsultaciju sa plastičnim hirurgom, metodom zaobilaženja stomačnih misća, međutim ovakva hiruška intervencija rezervisana je mahom samo za ženske narcise koji poseduju novac odnosno naravno neko za njih poseduje. A medicinske sestre oskudno obučene često sa seksističkim prezirom posmatraju mlade muskarce koji se nalaze u bolovima, prezirajući iste komentarima nemuškosti i kukavičluka.
Posle svega ovoga razmislimo sada koliko je ovakva situacija u pogledu rešenja primarna, a koliko je plasirana u javnosti i koliko se u Srbiji radi na rešavanju ovakvih problema na kraju udahnimo duboko i razmislimo bez pristrasnosti koliko je ljudskosti zapravo kod većine ljudi? I dali reč ljudskost treba da poprima takvu konotaciju sa kojom je mi najčesće upotrebljavamo?
