Post je uzdržavanje, obuzdavanje strasti i niskih pobuda, vapaj Bogu da te pogleda niščeg. Savetuje se prestanak svake vrste ugađanja sebi pa i kroz gledanje i slušanje zabavnih sadržaja u elektronskim i pisanim medijima uz stalne molitve.
Pošto me niko nikada nije učio kako se moli Bogu, morala sam da „google“-ujem i našla sam se prilično razočaranom. Sudeći po većini molitvi koje sam pronašla trebalo bi se staviti u poziciju nekakvog bednog crva koji moli za milost. Ne kažem da nisam bedna i po mnogo čemu grešna, jedino mi taj aspekt nikako ne ide u glavu. Kroz podvig posta se čovek osposobljava za primanje Božje milosti no zašto mora sebe pritom toliko kinjiti? Odgovor se možda nalazi u tome koje svetovne navike se smatraju štetnim.
Sv. Vasilije Veliki: „Ne ograničavaj vrlinu posta samo na ishranu. Istinski post nije samo odricanje od različite hrane, nego odricanje od strasti i grehova: da nikome ne učiniš nepravdu, da oprostiš bližnjemu svome za uvredu koju ti je naneo, za zlo što ti je učinio, za dug što ti je dužan. Inače, ne jedeš meso, ali jedeš samoga brata svoga. Ne piješ piće, ali unižavaš drugoga čoveka.“
Sv. Jovan Zlatousti: "Kažeš da postiš. Uveri me u to svojim delima. A koja su to dela? Ako vidiš siromaha, udeli mu milostinju. Ako se nađeš sa neprijateljem svojim, izmiri se sa njim. Vidiš li na ulici neko lepo lice, odvrati svoj pogled od njega. Dakle, ne samo da postiš stomakom, već i očima i sluhom, i rukama i nogama isvim udovima tela. Ruke neka poste uzdržavajući se od svake gramzivosti i krađe. Noge neka poste tako što neći hoditi putevima greha. Oči neka poste tako što strasno neće posmatrati lepa lica niti u zavisti gledati na dobra drugih ljudi. Kažeš da ne jedeš meso. Ali, čuvaj se da ne gutaš pohotljivo očima ono što vidiš oko sebe. Posti i sluhom svojim ne slušajući ogovaranja i spletke. Ustima i jezikom svojim posti i uzdržavaj se od ružnih reči i šala. Kakva nam je korist ako ne jedemo meso i ribu, a ujedamo i proždiremo svoje bližnje. "
Sudeći po merilima ovih svetaca, mi odavno živimo u doba zveri. Naše navike su duboko izvitoperene u odnosu na hrišćanske moralne vrednosti. Svakako da su te vrednosti, kao većina stvari u životu, rezervisane za uski krug posvećenih ali valjda možemo da naučimo nešto iz njih.
Zar ne možemo da odvratimo oči od gadnih sadržaja koji hrane našu potrebu za nasiljem i beskrupuloznog ponašanja koje nas vreba sa ekrana televizora? Zar ne možemo da progutamo ponos i prihvatimo svoje mane a onda i tuđe i time steknemo potpuniju sliku i sebe i sveta? Zar ne možemo da uštedimo malo na sebi i to naše malo damo nekome kome je to mnogo? Zar ne možemo da prestanemo da živimo u taštini spoljašnosti i zagledamo se unutra, u mikrokosmos osećanja, misli, duha?
Mnogo je teže nego što zvuči i odgovarajući sebi na ova pitanja shvatam da ja jesam nišča duhom i da je dug put do mog uspešnog razvitka i konačno razumem zašto se pada ničice na zemlju kada se moli.
Moja priroda je zla i mora se krotiti svakog dana iznova, kao vrt koji zahvata korov. Suština posta nije u promeni dijete na par nedelja nego upravo u tom rastu duha, u mirenju sa sobom i drugima i ljubavi koja se iz te krotkosti rađa jer postoji nešto u nama što stremi tome da ugodi, bila to savest ili neki psihološki fenomen. Sve u svemu, dobro je biti dobar.
