Zapitala sam se skoro koliko smo obeleženi svakim svojim postupkom, svakom svojom reči, koliko oni ostavljaju trag u vremenu koji je neizbrisiv.
Ne samo da jednom kada postaneš narkoman zauvek ostaneš narkoman, ne samo da je ubistvo neizbrisiv čin nego i svaka najmanja sitnica obeležava kako život osobe koja je čini tako koncentrično i ostatka čovečanstva.
„Tragovi ostaju svuda zato pazi kuda staješ...“ je stih koji ću preneti svom detetu ako ga budem imala.
Nije stvar u etiketi, ni u krivici, već u tome što smo mi ono što radimo. Nekad nisam bila toga svesna. Postoji priča o budističkom guruu koji je počinio najveći greh, ubistva, da bi pomirio zavađene učenike i da je smisao njegovog čina u svesti sa kojom je delo izvršeno. Naime, učenici su se gložili oko mačke i nastajale su svađe u ašramu, kako se budistički manastir zove, i on je tako dao svojim učenicima jednu lekciju. Ipak u ovoj stvarnosti u kojoj živimo nema mogućnosti za karmičke lekcije i naši motivi, razlozi i opravdanja se ne vide. Vide se samo koraci u snegu.
Može čovek probati da se iskupi, pokajati se, promeniti se ali da li to niveliše vagu pravde? Ne znam da li bi mi pomoglo da su mi roditelji rekli da sam to što radim. Ne znam da li bih mogla da pojmim da me svaki sekund oblikuje. Žao mi je kada vidim ljude koji zbog jedne greške ne mogu da nastave život, reintegrišu se u društvo nego ostaju zauvek žigosani. Deluje mi kao da je najljudskije grešiti i da se baš na tom putu posrnuća i ustajanja raste ali postoje ponori s kojima se čovek može suočiti samo ako na njih gleda kao na delo neke druge osobe a to je neistina, kontinuitet identiteta postoji, svi smo mi jedna osoba od početka do kraja iako možda na tom putu evoluiramo. Šta se dešava sa tim ponorom onda? Kako oprati sebe od crnila koje on nosi? Ako si nekog lišio života? Ko si ti onda pred sobom i pred drugima? Životinja? Opasnost?
Neka ubistva se opravdavaju, neki grehovi i poroci se tolerišu ali ako imate malog belog andjela makar ga naučite da zna šta je i da se pazi, da se ne isprlja.
