Parabola je kratka, jezgrovita priča u prozi ili stihu, koja donosi moralnu ili religioznu poruku. Ovde možete pročitati sledeće parabole koje Vam mogu pomoći da izoštrite svoj um: Tamni vilajet, Vladar koji je voleo zmajeve, Medved i majmun, Starac i smrt...
Tamni vilajet
Pripoveda se kako je nekakav car, došavši s vojskom na kraj svijeta, pošao u tamni vilajet, gdje se nikad ništa ne vidi. Ne znajući kako će se natrag vratiti, ostave ondje ždrebad od kobile da bi ih kobile iz one pomrčine izvele. Kad su ušli u tamni vilajet i išli po njemu, sve su pod nogama osjećali nekakvo ositno kamenje, i iz mraka nešto poviče: “Ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, a ko ne ponese, kajaće se”. Gdjekoji pomisli: “Kad ću se kajati, zašto da ga nosim?”, a gdjekoji: “Daj barem jedan da ponesem”. Kad se vrate iz tame na svijet, a to ono sve bilo drago kamenje. Onda oni koji nijesu poneli stanu se kajati što nijesu, a oni što su ponijeli, što nijesu više.
Srpska narodna priča
Vladar koji je voleo zmajeve
Vladar She je toliko voleo zmajeve da je naredio da mu svuda po kući naslikaju i uklešu zmajeve. Kada je pravi zmaj na nebu čuo za to, sleteo je na zemlju i proturio svoju glavu kroz vrata njegove kuće, a rep kroz jedan od prozora. Videvši ga, vladar She se toliko uplašio da je skoro poludeo i pobegao je glavom bez obzira.Ovo nam kazuje kako She nije stvarno voleo zmajeve. Njemu se samo dopadalo sve što nalikuje zmajevima.
Šen Zi
Medved i majmun
Medved se hvalio da je on dobre naravi, zato što on nikakvu životinju mrtvu ne jede.Na to mu majmun odgovori: „Ako oćeš ti da si dobar, u žive ti ne diraj, a s mrtvima čini što ti je drago“.
Dositej Obradović
Starac i smrt
Starac nosaše breme drva. Vesma utruđen, zbaci breme, govoreći: „He, prokleta smrti, gdi si ti te ne dođeš da me uzmeš s ovoga sveta, da se ne mučim.“ Kad eto ti smrti, stane pred njega, onako ružna kao što je pišu, pa ga pita što je zove. „Ta ništa“ – odgovori siromah starac, uplašen „da nisi došla volio bih, al već kad si ovde, pomozi mi natovariti ovo breme na leđa da idem brže kući, jer me čekaju“.Dositej Obradović
Veži kamilu
Bio jednom jedan čovek koji se vraćao kući sa pijace sa svojom kamilom, i pošto mu je dan dobro prošao, on odluči da se zaustavi u džamiji usput i da se zahvali Bogu.
On ostavi svoju kamilu napolju, pa uđe u džamiju sa prostirkom za molitvu i provede nekolko sati zahvaljujući se Alahu, moleći se i obećavajući da će u budućnosti biti dobar musliman, pomagati siromašne i da će biti istaknut oslonac svoje zajednice.
Kad je izašao, već se bilo smrklo, kad gle - kamile nigde! On se smesta razbesne, stisnu pesnicu i zapreti prema nebu, vičući:
„Ti, izdajice, Alahu! Kako si mi to mogao uraditi? Svu sam veru polagao u tebe a ti si mi ovako vratio!“
Jedan sufi derviš koji je tuda prolazio ču čovekovu viku, pa se zakikota.
„Slušaj“, reče on, „veruj Bogu, ali znaš šta, veži svoju kamilu“.
Rumi
