Često se dešava da na ulici ne znate ko je lutalica, a koje običan čovek. Neki ljudi u poznijim godinama nose toliko bednu odeću, kao da su se obukli kod nas u Centrotekstilu ’90-ih godina.

Ono što mi je takođe privuklo veliku pažnju jesu građevine i njihova arhitektura. Samo kada pogledate zgrade, koje su mahom sive boje, kada šetate taj sivi, tmuran utisak vas prati i na to jos kada se dodaju ogromni spomenici iz doba pobedničkog socijalizma u kojima samo vlada i preovladava ogromnost.

Svakoga od nas često proganjaju odluke koje smo doneli, a nismo ponosni na njih. Pre svega, nismo ponosni na sebe. Bilo da su ugrozile nekoga, ili nam nanele sramotu, ne mogu se izbrisati. Okolina nas je osuđivala, mnogi nas nisu razumeli, a mi dobro znamo zašto smo to uradili. Smatram da su glavni razlozi za donošenje naglih i loših odluka dva straha – Strah od propuštanja i Strah od odbacivanja.

Ovde bih hteo da podelim sa Vama iskustvo i razlike u metalitetu izmedju Rusije i Srbije i generalno Evrope. Ova analiza se odnosi na Kubanski region, pre svega na Krasnodar na Crnom moru.

Tramvaj u Krasnodaru

Razmišljam ovih dana koji je glavni problem naše države, ali i nas samih, kao jednog naroda. Zašto su zapadne zemlje uspešnije i ekonomski jače od naše zemlje? Osim korupcije, lopovluka, nepoštovanja zakona, glavni problem je odbacivanje mladih. Čini se da to nije gorući problem, ali ako se ovaj trend nastavi, Srbija će opravdano nestati sa mape. Zašto opravdano? Ukoliko neko u bašti ima korov, koga nikako da se reši, a za to vreme ne obrađuje i zaliva mladu i zelenu biljku, već je pušta da se pretvori u korov, da li se taj neko ponaša odgovorno? Da li vodi računa o svojoj bašti?

Dolaze nam izbori, udahnite duboko i spremite se za silovanje. Ispiranje mozgova i lažna obećanja sa svih strana. U želji da osvoje moć i time kompenzuju komplekse iz puberteta, političari su spremni na sve. U želji da podele sa njima parče kolača, ljudi su spremni na sve. Svako ko kaže da ga vlast ne bi promenila, laže. Čovek je kao mleko, lako se pokvari. Zavedeni željom, smeju se na bilbordima, onim svojim ljigavim osmesima.

Živimo u džungli. Pravila su surova i važi zakon najjačeg. Oni koji se ne adaptiraju i ne nauče da se bore, završavaju samleveni i odbačeni. Svakoga jutra jedan lav se budi. Proteže se i odlazi u lov. Mora naći plen koji će ga nahraniti. Plen mora biti slabiji od njega, u suprotnom će on sam postati plen. Svakoga jutra jedan čovek se budi. Njegovi jutarnji rituali su duži od lavovih, ali nakon kafe, doručka i tuširanja, i on odlazi u lov. Kao i lav, čovek juri plen.

Ljiljana je čuveni kardiolog u svom gradu. Radi u lokalnoj bolnici, ali i u privatnoj praksi. Cenjena je i veoma dobro plaćena. Suprug joj je hirurg, a starija ćerka studira medicinu. Mlađi sin ide u medicinsku, a kasnije će odlučiti da li će biti stomatolog, ili kardiolog. Ona nosi bunde, vozi automobil od trideset hiljada evra i ima vikendicu na Kopaoniku.

Svi govore o ravnopravnosti među polovima. To je, osim homoseksualaca, Islamske države i plate premijera države, postala omiljena tabu tema. Slažem se sa većinom žena oko njihovih prava. Smatram da sve polove treba tretirati jednako.

Nedavni incident sa, nadam se bivšim, ministrom Gašićem i novinarkom Zlatijom Labović pokrenuo je razularenu masu. Narod se pobunio, a sa njima i neki novinari. Organizovani su protesti pod nazivom ''Novinari ne kleče''. I ne treba da kleče! Ne bi smeli.