Da li se globalno zagrevanje usporilo i da li se to odražava na najave o katastrofalnim klimatskim promenama?
Klimatolozi nisu sigurni. Ono što znaju je da je prosečna temperatura vazduha na zemljinoj površini porasla za oko 0,8 stepeni Celzijusa od 1998. koja je bila najtoplija u 20. veku.
Većeg zagrevanja nema, iako čovečanstvo nastavlja da emituje u atmosferu ogromne količine ugljen dioksida i drugih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte.
Svet je u nebo poslao oko 110 milijardi tona ugljen dioksida između 2000. i 2010. što je oko četvrtine ukupne količine emitovane od početka industrijske revolucije.
Prema poznatim klimatološkim modelima, efekat staklene bašte čini da gasovi u atmosferi zarobljavaju sunčevu radijaciju, umesto da je odbijaju i šalju u svemir.
Međutim, stručnjaci koji ne veruju u postojanje klimatskih promena, tvrde da klima nije osetljiva na emisiju gasova i da je sasvim nepotrebno usvajati skupe mere smanjenja upotrebe fosilnih goriva.
“Nema problema sa globalnim zagrevanjem”, izričit je Jan Plimer, profesor Australijskog univerziteta u Melburnu. “Ono je zaustavljeno 1998. godine”.
Uprkos tome, stručnjaci tvrde da temperature neprekidno rastu i da će svet biti sve topliji zbog toga.
Planeta se zagrejala za oko 0,8 stepeni Celzijusa, što zvuči malo, ali predstavlja, globalno gledano, veliku promenu i izaziva topljenje polarnog leda.
To ne objašnjava, međutim, šta se dešava sa “viškom” toplote, koju su gasovi možda zarobili na zemlji.
Toplota je možda zarobljena u dubinama okeana. Svetska mora apsorbuju više od 90 odsto dodatne energije koju gasovi zarobljavaju na zemlji, ali su retko uključeni u procene o globalnom zagrevanju (u obzir se uglavnom uzima temperatura vazduha).
Nedavna studija objavljena u žurnalu Geophysical Research Letters pokazala je da su vode okeana na dubini od 700 metara zagrejane, iako na površini temperatura ostaje stabilna.
“Ako to uzmemo u obzir, globalno zagrevanje se zapravo nije usporilo. Ako bi se toplota iz dubina proširila i na površinu, došlo bi do iznenadnog novog zagrevanja”, kaže Ričard Alen, klimatolog britanskog Reding univerziteta.
Drugi međutim smatraju da veći deo toplote nije ni dospeo u Zemljin klimatski sistem, zato što Sunce u poslednjih nekoliko decenija i ne sija kao obično.
U toku ciklusa koji traju u proseku 11 godina, Sunčeva energija ima uspone i padove, što suptilno menja klimu na Zemlji.
Poslednji solarni maksimum bio je 2000. godine, a od tada traje solarni minimum. Kevin Trenbert iz američkog Nacionalnog centra za atmosferska istraživanja kaže da niže sunčevo zračenje može biti odgovorno za gubitak oko 15 odsto toplote.
Druga teorija je da oko 30 procenata toplote nestaje zbog uticaja čestica stratosfere koje blokiraju sunčevu svetlost. One su zapravo rezultati zagađenja usled sagorevanja uglja u kineskim fabrikama i prašina od vulkanskih erupcija. Ipak, one ne doprinose zagrevanju, nego naprotiv odbijaju sunčevo zračenje od planete.
Šta nas čeka u budućnosti?
Većina klimatologa prilagođava svoja predviđanja u skladu sa novim merenjima. Ipak, većina se slaže da pretnja Zemlji nije nestala.
Nedavna studija objavljena u žurnalu Nature Geoscience analizirala je podatke prikupljene u poslednjoj deceniji i izračunala da dvostruko veća koncentracija ugljen dioksida u atmosferi u odnosu na preindustrijsko vreme može podići temperaturu za još oko 2,5 stepeni.
To je manje od onog što je prognozirao panel za borbu protiv globalnog zagrevanja Ujedinjenih nacija, ali ipak mnogo.
Čak bi i dva stepena više značila pravu katastrofu, topljenje leda, rast nivoa mora, poplave obalskih gradova, duge suše i druge klimatske pojave.
Ričard Lindzen, meteorolog Tehnološkog instituta u Masačusetsu smatra da Zemlja može da reguliše svoju temperaturu, kao uz pomoć termostata, zahvaljujući oblacima.
On kaže da kada se temperatura na površini povećava, vlažni vazduh koji se izdiže iz tropskih područja, odbacuje više vlage, što omogućava stvaranje visokih oblaka cirusa.
Poput gasova koji izazivaju efekat staklene bašte, cirusi zadržavaju toplotu u atmosferi.
Izvor:B92
